Žućkova levica ponovo je završila u vitrinama Crvene zvezde, Pešićeva selekcija sjajno je otvorila i zatvorila reprezentativni prozor nadigravši bez većih poteškoća Fince i Džikićevu Gruziju, i sada je vreme da se, nakon dugih 20 dana čekanja, sva košarkaška pažnja ponovo preusmeri na Evroligu.

I feel devotion.

Klupko najelitnijeg košarkaškog takmičenja Starog kontinenta već se dobrano odmotalo, još svega sedam kola ostalo je do završetka regularnog dela, a pred beogradskim večitim rivalima nalazi se najvažniji deo evropske sezone, onaj koji će konačno odrediti hoće li se neki od njih naći u play-inu ili nedajbože play-offu, i onaj koji će se, nesumnjivo, u velikoj meri odraziti i na samu završnicu regionalnog prvenstva.

Priliku za popravljanje prilično bledunjavog utiska koji su srpski predstavnici u dosadašnjem toku Evrolige ostavili prvi će imati Partizan, i to već večeras, jer mu u goste stiže Anadolu Efes.

Navijači Partizana dobro se sećaju prošlosezonske utakmice protiv tada još uvek Atamanom i Vasilijem Micićem predvođenog Efesa – okej, možda ne baš tako jasno i dobro kao što se Tomislav Mijatović, sadašnji trener turske ekipe i nekadašnji član Perasovićevog stručnog štaba, seća one istorijske utakmice u kojoj je Dušan Kecman na 0,6 sekundi do kraja trojkom preko celog terena presekao slavlje Cibone – i one Nanelijeve trojke koja je preko Danstonove ruke odlučila utakmicu, a mnogi bi rekli i sve ono što je nakon nje usledilo. Jer upravo ta utakmica s Efesom, koja je došla nakon pet vezanih poraza u Evroligi (kratka retraumatizacija za sve navijače Partizana: Barsa i Real na španskoj mini-turneji, nesrećni produžetak s Valensijom u Beogradu, Nedovićeva trojka u krcatoj crno-beloj Areni i poraz od Asvela u Francuskoj), bila je utakmica kojom je Partizan uspeo da izađe iz vrtloga loših rezultata i preokrene stvari u svoju korist.

U sličnoj situaciji se ekipa Želja Obradovića nalazi i sada. Pored četvrtog uzastopnog Kupa Radivoja Koraća u kom su crno-beli ostali bez šampionskog trofeja, tu su i tri vezana evroligaška poraza od Bajerna, Virtusa i Monaka, prvo mesto u regularnom delu Jadranske lige je odavno prokockano, i čini se da se Partizan otkako mu je Obradović seo na klupu nije nalazio u dubljoj krizi. Paralele između ove večerašnje i one prošlosezonske utakmice mogle bi se izvlačiti u nedogled, ali će se na kraju dana sve svesti na samo jednu potencijalnu (ne)sličnost: hoće li Partizan, baš kao i tog decembra 2022, uspeti da, ovoga puta najverovatnije bez Nanelija koji ima problema s povredom ramena, u grotlu Arene proguta Efes i na taj način sebi ponovo otvori put ka doigravanju? Put koji bi, otvori li se, bezmalo bio trnovit, jer se na njemu još nalaze gostovanja milanskoj Olimpiji, Barsi i Albi, te domaće utakmice protiv Baskonije, Rela, Olimpijakosa i Valensije, ali i put koji jedini vodi do zacrtanog cilja.

S druge strane, ekipa Crvene zvezde, koja će sutra uveče na megdan Bajernu, zahvaljujući osvojenom Kupu i gotovo osiguranom prvom mestu na tabeli Jadranske lige, svakako ima bolji momentum od Partizana, ali isto tako i daleko skromnije matematičke šanse za ulazak u najboljih deset Evrolige.

Nakon nekoliko prilično jeftinih poraza u kojima Zvezda nije uspela da odbrani ulogu favorita, (oba duela sa Žalgirisom, onaj sa Albom u Berlinu, ili ispuštene pobede u dvomeču protiv Baskonije), ekipa Janisa Sferopulosa dovela je sebe u situaciju da početak najbitnijeg dela sezone čeka sa 16. mesta.

Sutrašnje gostovanje Bajernu – koje se, ako se u obzir uzme broj Zvezdinih i Partizanovih navijača koji već sezonama unazad pune BMW Park kao da se on nalazi u Beogradu a ne usred Minhena, može smatrati jednim od lakših – za Crvenu zvezdu biće od krucijalnog značaja, baš kao što će to biti i svaka sledeća utakmica. Ono što crveno-belima nikako ne ide u prilog jeste činjenica da je Zvezda utakmicu u Minhenu poslednji put dobila još 2015. (ne računajući onaj prijateljski meč iz 2021.), kada je bila pod palicom Dejana Radonjića i kada su njene boje branili Kvinsi Miler, Stefan Jović, Marko Gudurić i Vladimir Štimac, a prošlogodišnje gostovanje Bavarcima i poraz u poslednoj četvrtini (bila je to jedna od onih utakmica koje su na kraju Zvezdu lišile plasmana u top 8) i dalje je pulsirajući ožiljak.

Dobiti utakmicu u Minhenu – to je cilj koji će Zvezda, namerava li ikako da se domogne play-ina, morati da postigne. Kako zna i ume. I to bez čoveka koji se dosad pokazao mozgom i srcem ( i onim trećim, da, baš onim zbog čega isti taj čovek ima i toliko spore lateralne kretnje) Zvezdine igre – Miloša Teodosića, koji će zbog povrede sutra ostati van parketa.

A nakon te utakmice, eh, nakon te utakmice… Monako, Real Madrid i Efes u gostima, a Makabi, PAO, Virtus i Olimpijakos kod kuće, grdno da grđe ne može biti.

Eto zašto je pobeda na ekipom Pabla Lasa za Crvenu zvezdu sutra imperativ. Baš kao što je i Partizanu pobeda nad Efesom večeras pod moranjem.

Post Views: 18

Originalni tekst