Kako vi merite vreme? Valjda je prirodno da se godine stapaju jedna u drugu, da se sve teže sećate kad je šta bilo. Sem ako ih vežete za nešto važno. Eto, mogao bih da zaboravim mnogo šta, ali znaću, zanavek, da sam krenuo u prvi razred odmah posle Mundijala u Italiji, a u srednju školu dok se još tresla ona Mijatova prečka (to je bio sasvim jasan signal kako će školovanje izgledati?), i da sam se zaposlio tri meseca nakon što sam u Budimpešti, u doba kada su nam još trebale vize, gledao omiljeni dečački bend.
I unutar 12 meseci važno je imati te malene intimne kalendare. I nije bitno da li vreme računate kao obični smrtnici, da li vam godine počinju januarom (kako je glasio genijalni slogan mladih i nimalo neiskvarenih crnogorskih komunista), ili je najvažniji dan u godini prvo kolo Premijer lige.
Ko radi u državnoj službi, taj se ravna po produženim vikendima, a nama ostaje da uvek pronađemo razlog da guramo dalje. Recimo, kad počnu da se skraćuju dani, kad krene ona baš bljuzgava jesen, zahuktava se sezona u NFL-u, a to znači da su nedeljne večeri malo manje mračne; čim prođe novogodišnja groznica čekamo Sanremo, pa Superboul, a onda, u maju, kao vododelnica između lažnog i pravog proleća: tekst na poslednjoj stranici Nedeljnika o Pesmi Evrovizije. Dobro, i Pesma Evrovizije, ali ona je nekako manje važna…
Ako vas je ovih dana iznenadilo što je opet Evrosong, to je zato što su nam meseci toliko bremeniti događajima da je malo ko hajao za festivale; doduše, nema „hajpa“ u nas i jer je ovogodišnji izbor za srpskog predstavnika imao gorak ukus kompromisa i antiklimaksa, uz tihe i glasne pozive na bojkot Javnog servisa.
Ali, koliko god vas nervirao taj znak u ćošku, velike su šanse da ćete u subotu uveče okrenuti na RTS i dati sebi nekoliko sati sladunjavog oduška; prvo dok traju pesme i over-the-top nastupi, a onda kada počne glasanje, tj. ono pravo. Nemojte da osećate krivicu zato što ste i ove godine podlegli tom poganom sirenskom zovu: to vas samo žiga onaj unutrašnji kalendar…
Ovaj novinar ponekad je s uspehom umeo da predvidi pobednika najevropskije noći – u kojoj ceo kontinent pokaže svoje pravo lice – ali je, čak i kada bi podbacio, tvrdio da Eurovision Song Contest, bolje nego svi istraživači javnog mnjenja i vajni statističari, daje nepogrešivu dijagnozu onoga što Evropa jeste, i onoga što bi želela da bude. Nije, valjda, bilo boljeg primera za to od lanjskih tenzija sa Izraelcima i protestima zbog kojih se grad Malme ovih dana zakleo da nikada više neće biti domaćin, koliko god da je Švedska prvi favorit…
CEO ESEJ MARKA PRELEVIĆA PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 15. MAJA ILI NA NSTORE.RS
Post Views: 11
