NIKO od nas nijednog trenutka nije ni pomislio, a kamoli slutio, da se Siniša ovog puta neće izboriti sa bolešću. Verovali smo da će, kao i prethodno, pobediti i nastaviti. Tim pre što je, recimo, dan pred odlazak na promociju Zemanove knjige sa sinom šetao ulicama i parkom sedam-osam kilometara. Mislili smo svi da ide nabolje, kao prvi put. Međutim, osetio je pogoršanje. Otišao je u bolnicu… A onda se desio šok. Strašan šok. Neizreciv. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se više neću čuti i videti s njim, kao ni cela njegova familija…

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА НОВОСТИ МИХИН КУМ: О последњим Синишиним тренуцима, Ибрахимовићу, Љајићу, шоку од ког се не опоравља

FOTO: Nebojša Paraušić

Tim rečima, vidno umoran, Miroslav Tanjga, dugogodišnji prijatelj, višestruki kum, saigrač i saradnik Siniše Mihajlovića, za “Novosti”, ekskluzivno opisuje odlazak sa životne scene fudbalskog velikana, s kojim je bio nerazdvojan drug više od tri decenije.

Koliko god se trudi da ostane stamen i uspomenu na najboljeg druga sačuva u sebi, Tanjga ne može da sakrije emocije.

FOTO: M. Bajić

– Teško je rečima to opisati. Ostao sam bez najboljeg prijatelja. Teško je to shvatiti u ovom trenutku. To je proces koji traje, koji se događa, a sve misliš da se to nije desilo. Sve je kao san, ne verujem da se dešava kao ni njegova supruga i deca, majka i brat, prijatelji. Znam, težak period tek dolazi i čovek se mora s tim izboriti. Siniša je bio toliko velik da neće ostati zaboravljen – jedva Tanjga dolazi do reči, jer bol je ogroman.

Ispraćaju Mihajlovića prisustvovali su brojni saigrači s kojima je nastupao u raznim klubovima, kao i fudbaleri suparničkih timova, navijači, poštovaoci sporta.

– Ne znam ko nije bio da isprati Mihu na večni počinak u bazilici svete Marije, čuvenom zdanju u Rimu. Tamo je ukazana velika počast. Niko nije ostao ravnodušan na mestu gde su se pravoslavna i katolička crkva našli na zajedničkoj službi. Govorili su “naš i vaš Siniša”, reči koje imaju težinu. Dan pred sahranu reke ljudi su odavale poslednju poštu našem velikanu. Bio je veličanstven ispraćaj u Večnom gradu u istorijskom zdanju, i svi bi trebalo da budemo ponosni što smo Srbi. Od Mihe smo se oprostili na način na koji on zaslužuje.

Foto: Profimedia

Potom, prisetio se Miroslav dana kada su istovremeno stigli u Novi Sad…

– U Vojvodinu smo došli početkom jula 1988. godine. Sećam se šta smo imali na sebi. Poznavali smo se odranije, sa terena, kao rivali, dok je Siniša igrao za Borovo, a ja za Dinamo iz Vinkovaca. Milorad Kosanović je došao po nas, vozio nas Sale Stanković, prvu kafu u Novom Sadu popili smo u čuvenom restoranu “Čemp”, braće Kačar… prvih šest meseci živeli zajedno kao podstanari na Novom naselju. Kao kod pravih Slavonaca, kod nas je bilo kobasice, kulena i čvaraka i, uvek, domižana, flaša 10 litara crnog vina, dalmatinskog iz Šibenika.

FOTO: Privatna arhiva

Hranili su se, kako Tanjga priča, “Kod Culeta”, u “Grilu” i u restoranu Slavka Obadova, gde su se okupljali sportisti. Izlazili su u “Točak” kod Mileta Pice, “Areu”, po kafićima…upisali su i Fakultet zaštite na radu, jer nisu znali da će živeti od fudbala.

– To su bili počeci, sanjarenja, stvaranja karijere… i bili smo srećni, a nismo imali ništa. S druge strane, imali smo sve: sjajnu ekipu, drugare, trenere Ljupka Petrovića, Milorada Kosanovića, Josipa Pirmajera i Jovu Kovrliju, koji su znali kako prema nama da se odnose, znali za mladalački život i prohteve i nisu nas sputavali. Zato smo i osvojili titulu šampiona Jugoslavije sa Vojvodinom, te 1989.

MODERAN SAKO ZA LjUPKA

– IMALI smo sjajan odnos, posebno sa Ljupkom Petrovićem, trenerom kog smo uvažavali i s kojim smo se sprijateljili. Jednom prilikom je tražio da mu iz Italije donesemo nešto lepo, moderno, što se nosi. Miha je, naravno, kupio najmoderniji sako, sakrio ga u kolima a Ljupku predao drugi sako koji smo prethodno izgužvali. Kada je Ljupko vadio izgužvan sako iz kese, bio je zatečen i prokomentarisao da je to okej, ako je moderno. Istog sekunda, kada je video da smo na ivici smeha, bilo mu je jasno, i usledila je njegova reakcija. Naravno, Miha je tada doneo sako namenjen Ljupku, koji je shvatio šalu, uz obećanje da će se revanširati. Eto, takav odnos smo imali.

Tadašnji stameni štoper Novosađana jasno se seća trijumfa nad Partizanom i situacije u kojoj je Siniša postigao efektan pogodak iz slobodnog udarca.

– Vodili smo 2:1, upisao sam se u strelce zahvaljujući Vorkapiću, a zatim je usledio “slobodnjak” za nas, baš po Sinišinoj meri. Dok je namešato loptu, rekao sam Milku Đurovskom: “Ovo je penal, 3:1 za nas”. Pogledao me s nevericom i odmahnuo rukom. Međutim, Miha je “projektilom” potvrdio moje reči.

Iz Vojvodine, kao igrači koji su Novom Sadu doneli drugu šampionsku titulu, prešli su u Crvenu zvezdu, u pohod na “krov Evrope”.

– To su bile godine uspeha našeg fudbala i nas samih. Biti šampion Jugoslavije sa Vojvodinom, ogroman je rezultat, a do njega nas je dovelo drugarstvo. Igrali smo iz ljubavi, puni razumevanja, a ne iz interesa, jer nismo znali šta je to. Prešli smo u naš najtrofejniji klub, bili tužni što se država raspada. Crvena zvezda se vinula do svetskih visina, gde je Miha opet imao vodeću ulogu. Svi se sećamo njegovih golova Bajernu…

Nastavak karijere ih je razdvojio, Mihajlović je otišao u Italiju, Tanjga u Tursku, a zatim u Nemačku, ali su neprestano bili u kontaktu.

– Došli smo u godine, oženili se, izrodili decu i rekao sam mu da više nemamo prava da se svađamo i da na naš uobičajen način, razmenjujemo mišljenja. Da ne bude ono naše, “Evo kumovi”. Sve je između nas ostalo isto, taj odnos u odrastanju i kada smo znali da kažemo i ukažemo na ono što mislimo da nije dobro, ono što niko drugi u oči neće reći. Mislim da je to dokaz istinskog prijateljstva. Mi smo imali taj odnos.

Višestruko kumstvo, kao i činjenica da su sinovima dali imena jedan drugog, bili su potvrda neraskidivog prijateljstva.

FOTO: Privatna arhiva

– Najpre sam venčao Mihu, koji je svom prvencu dao ime Miroslav. Naravno, on je mene venčao i moj sin se zove Siniša. Krstili smo decu, posle sam ga venčao i u crkvi u Sremskim Karlovcima, tako da imamo višestruko kumstvo.

Prva saradnja dvojice stručnjaka na trenerskom planu bila je 2012. godine u reprezentaciji Srbije, kasnije je Tanjga bio skaut u Milanu i Torinu, a pet sezona zajedno na klupi u Bolonji.

– Od 2018. smo bili zajedno u svakodnevnom radu. Miha je bio šef trenera, šef stručnog štaba i njegova reč je bila odlučujuća. Dileme po tom pitanju nije bilo. Sada, u Bolonju ne mogu da se vratim. Jednostavno, emotivno ne mogu. Ne vidim sebe u tom klubu posle pet godina na klupi provedenih sa Sinišom. Sada da sednem bez njega? Ne mogu. Sve bi me podsećalo…

SINIŠA JE BIO

LjUDSKA GROMADA

– O MIHINOJ brizi, ne samo za najbliže i prijatelje, mnogo toga je ostalo nepoznato. Jer, on nije želeo da se o tome priča i piše. Pouzdano znam da je za njegovo omiljeno “Dečje selo” u Sremskoj Kamenici, pored redovnih donacija za mališane bez roditeljskog staranja, sav prihod sa oproštajne utakmice na “Karađorđu”, kada su nastupale svetske zvezde fudbala, uputio upravo njima. Takođe, kupio je ne znam koliko stanova za studente koji su iz “Dečjeg sela” prešli u Novi Sad na fakultete. Uvek je bio uključen u humanitarne akcije, uvek je bio prvi da se pomogne… – priča Tanjga.

Oproštaj od Siniše Mihajlovića u Rimu, kako Tanjga ističe, potvrda je kakva je ljudska i fudbalska gromada bio.

– Od ljudi iz javnog života i sveta sporta, videlo se koliko je Miha bio cenjen u Italiji, a u Srbiji nije ni 20 odsto od toga. Italijani poštuju odnos prema familiji, prema poslu u kom je Miha bio radan i odgovoran, vrhunski profesionalan i veliki autoritet. Setimo se samo kako je razgovarao sa Berluskonijem. On je reagovao istinski, iskreno i ispravno i po cenu gubitka posla. Stajao je iza svojih reči. Svi su to znali da cene. To je veličina i karakter koji ga je dizao u visine i do čega je on držao.

Tanjga, takođe, naglašava da je Mihajlovića tokom bolesti podržavao veliki broj ljudi sa svih strana.

– Neki igrači s kojima je Miha imao “konflikte”, najviše su brinuli i zvali. I to, ne iz kurtoazije, nego su se interesovali za čoveka koga su mnogo cenili. Bio sam često u kontaktu sa Zlatanom Ibrahimovićem, Ademom Ljajićem… zvali su redovno igrači s kojima je sarađivao, Kolarov, Ivanović… da ne nabrajam i ne propustim nekog. Jer, svi naši igrači i sportisti koji su ga poznavali su se ljudski interesovali. Takođe, veliku brigu pokazali su Italijani, igrači iz raznih zemalja koji su tamo nastupali. To je bila briga, ljubav i dokaz koliko je Miha bio veliki i koliko su ga voleli.

FOTO: Privatna arhiva

Mihajlović je, kako Tanjga potvrđuje, bio veliki borac, imao svu podršku porodice, supruge i dece, majke i brata i prijatelja.

– Biće bolje iz dana u dan, svi smo verovali u to. Predaja kao opcija nije postojala. Nikad to nije bila tema. Uvek se razgovaralo o tome šta ćemo u budućnosti. Pravili smo planove. Nikad se nad sudbinom nije plakalo. Voleo je život. Voleo je Srbiju. Mnogo. Bio je vezan za ovdašnje događaje u našem fudbalu. Raspitivao se za Vojvodinu, Zvezdu, interesovao ga je Partizan… Obožavao je Novi Sad, grad u kojem je počeo i završio igračku karijeru i čiji je počasni građanin. Voleo je druženja, svakodnevne obične, životne stvari. Želja mi je bila, a to sam mu i rekao, da kada izađe iz bolnice, dođemo u Novi Sad. Hteo sam da, između ostalog, idemo u Sremsku Kamenicu na svinjokolj, uz kiseli kupus… To nam se, međutim, nije ostvarilo – završio je Tanjga priču o velikom prijatelju. 

OČUVAN KULT REPREZENTACIJE 

– PRATILI smo, naravno, reprezentaciju Srbije i dobro je da se kvalifikovala na najveću svetsku smotru. Bilo je grešaka na Mundijalu, uslediće analize i korekcije da nam se to više ne dešava, ali meni je lično bitna jedna stvar. Drago mi je to što je očuvan kult reprezentacije, ono na čemu je Miha kao selektor najviše insistirao, od himne, grba, zastave… da momci shvate šta je tražio od njih. Taj put i dalje ide.

Vanzemaljci

POSLE osvajanja evropske i svetske titule šampiona, Crvena zvezda je učestvovala na brojnim turnirima u inostranstvu.

– Gledali su nas kao vanzemaljce. Došli smo iz jedne Jugoslavije i gde god smo se pojavili, kao da je došao Real, PSŽ… Takav status smo imali. Sećam se, u Veroni smo pobedili na turniru domaćina, Glazgov Rendžesre i PSV Ajndhoven. Ukazali su nam ogroman respekt.

SVAĐE

– NIKAD se nisam ni sa kim svađao i mirio kao sa Sinišom. Posvađamo se, zajedno ručamo, ali ne razgovaramo. Uvek smo imali o čemu da pričamo i da maštamo. To je deo naših karaktera, da smo uvek govorili šta mislimo, na treningu, utakmici, uz kafu… To je bio dokaz poverenja našeg odnosa. Zajedno smo išli kući u Borovo i u Vinkovce, menjali jakne…Obojica smo iz radničkih familija i znali smo šta je to nemati – priča Tanjga.

FOTO: Nebojša Paraušić

BONUS SADRŽAJ

Da li ste znali da je Novak Đoković u svojoj knjizi izneo plan kako da za samo četrnaest dana transformišete i telo i život? Uz nedeljni jelovnik, korisne savete za poboljšanje varenja i izvrsne recepte koji se lako pripremaju, lako ćete se osloboditi viška kilograma i poboljšati zdravlje. Novak vam otkriva i lake vežbe za razgibavanje, iste one koje i on radi pre svakog meča.

Naručite OVDE svoj primerak knjige “Serviraj za pobedu” i krenite stopama najboljeg na svetu.

Takođe, još jedna knjiga o našem asu koja je izazvala veliku pažnju nosi naziv “Novak, pariske priče“. Prođite uz Novaka sve njegove emotivne trenutke u upoznajte ga u jednom potpuno drugom svetlu. Na 320 stranica, ilustrovanih do sada neviđenim fotografijama, predstavljen je život slavnog tenisera.

Kliknite OVDE i poručite još danas ovo remek-delo koje će vas odvesti na najslavnije teniske terene.

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO-SNIMCI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Originalni tekst