Efekti slabi i kratkoročni: Šta možemo da očekujemo od ograničenja marži?

„Uredbu kojom se ograničavaju trgovačke marže samo je nastavak vođenja ekonomske politike zasnovane na ad hok principu, koja i ne uzima u obzir dugoročne posledice“, ocenio je Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta predstavljajući svoje istraživanje „Efekti ograničavanja trgovačkih marži na inflaciju“ objavljenom u Kvartalnom monitoru.

On primećuje da ova mera nije nastala kao rezultat dijaloga, ni sa potrošačima ni sa trgovcima, a takođe nije nastala ni na bazi neke temeljne analize, jer je za tri nedelje već dva puta menjana.

Međutim, jasno je zašto je država pokušala da uradi nešto po pitanju cena, posebno hrane.

Period nakon 2020. godine obeležila je rekordno visoka inflacija u čitavom regionu Centralne i Istočne Evrope (CIE). Kako napominje Minić, desio dvostruki inflatorni šok pandemije, i na strani ponuda, ali i na strani tražnje, s obzirom da je Srbija jedna od zemalja rekordera po neselektivnoj pomoći stanovništvu, sa četiri puta više sredstava nego što su davale zemlje CIE.

Srbija se tako našla među zemljama sa najvećim rastom potrošačkih cena u Evropi.

U periodu jul 2021.-jul 2025. godine imali smo kumulativnu inflaciju od 38,6 odsto. Ispred nas su samo Mađarska, Estonija i Rumunija, a dvostruko je viša od proseka evrozone.

Međutim, ono što je napravilo ogroman socijalni pritisak je rast cena hrane. Inflacija hrane u Srbiji iznosila je u ovom periodu čak 60 odsto. To je za 55 odsto više od ukupne inflacije. Veće poskupljenje hrane osetili su samo Mađari (63%).

U okviru hrane, najviše je poskupila neprerađena hrana. Cene voća, povrća i mesa porasle su u ovom periodu za čak 73 odsto. U CIE prosek je oko 45 odsto.

„Dok je opšta inflacija bila veliki makroekonomski izazov, ekstreman rast cena osnovnih namirnica je krizu pretvorio u socijalni i politički problem“,
ocenio je Minić.

Kao odgovor na ovu cenovnu krizu, Vlada je usvojila Uredbu o ograničenju trgovačkih marži koja je stupila na snagu 1. septembra.
Ona obuhvata 23 grupe proizvoda, a ključni element uredbe je ograničenje marži veleprodaje i maloprodaje na po 20 odsto.

Takođe, zamrznute su cene dobavljača na nivo iz 1. avgusta ove godine. Ovo je relativizovano poslednjom izmenom uredbe kojom su iz ovog isključeni sveža hrana, povrće, voće, meso, kao i industrijski proizvodi kakao i kafa. Takođe su i limitirani rabati koje trgovci naplaćuju dobavljačima.

Minić ističe da je u ovakvim analizama fokus na kompromisu između nižih cena i nestašica. Tradicionalno, ograničenje cena ispod tržišnih uzrokuje nestašice i crno tržište.

On napominje i da moderna istraživanja kontrole cena otkrivaju i druge posledice.

To su pad kvaliteta proizvoda i usluga, gde preduzeća smanjuju troškove koristeći jeftinije sirovine ili nudeći lošiju uslugu. Zatim efekat „vodenog kreveta“, gde se gubici na regulisanim proizvodima kompenzuju višim cenama na ostalim artiklima.

Onda, trgovci se dovijaju na razne načine da zaobiđu mere, pa firme uvode nove, slične proizvode (sa novim bar-kodom) po višim cenama. Dugoročne posledice mogu biti smanjenje podsticaja za investicije, što podriva ekonomski rast i inovacije na duži rok.

„Empirijski dokazi pokazuju da je efekat ovakvih mera na ukupnu inflaciju po pravilu mali, privremen i često zanemarljiv“, napominje Minić.
Mere koje su donete u Srbiji, kao što su više puta napomenuli zvaničnici, osmišljene su po uzoru na Mađarsku i Rumuniju.

U obe zemlje, primećuje Minić, mere su oročene, ali onda više puta produžavane, jer vlade nemaju način kako da izađu iz njih. U Mađarskoj su prvo zamrzavane cene, što se pokazalo kontraproduktivnim, pa se pristupilo ograničenju marži na 10 do 15 odsto.

Efekat je čini se veoma mali na inflaciju. Mađarska vlada tvrdi da ograničenja utiču na pad inflacije, dok je Mađarska centralna banka tvrdila da su zapravo delovale na ukupni rast cena zbog efekta „vodenog kreveta“.

U Rumuniji se išlo malo kompleksnijim merama, pa su marže ograničene duž celog lanca snabdevanja. Proizvođačima su marže limitirane na 20 odsto, distributerima na pet odsto, a trgovcima na 20 odsto.

Iako je mera uvedena kao privremena, na snazi je već dve godine. Minić napominje da su Rumuni imali problem kada je trebalo odmrznuti cene struje, pa je poskupljenje struje doprinelo rast inflacije sa jednim procentnim poenom.

„Snažan i jednoglasan otpor industrije sprečio širenje mere na celokupnu domaću proizvodnju“, ističe Minić.

Na kraju, nezavisna analiza je utvrdila da su cene proizvoda obuhvaćenih merama pale, ali je ušteda za prosečno domaćinstvo svega 0,6 odsto prosečne potrošačke korpe.

Srpski model je hibrid ova dva, zbog čega bi u nekim aspektima mogao da da bolje rezultate, ali u drugim baš i ne. Kod nas je mnogo veći obuhvat artikala, a zamrzavanje nabavnih cena i limitiranje rabata i naknada bi mogli da „zapuše rupe“ kojima bi trgovci zaobilazili mere.

S druge strane, Analize pokazuju da su za najosnovnije proizvode marže već manje od 20 odsto, pa se tu ne mogu očekivati smanjenja cena. Takođe, nije se delovalo na deo lanca gde su najveće marže, pošto su proizvođačke marže u prerađivačkoj industriji veće od 50 odsto.

„Analiza ukazuje da ne treba očekivati ni dramatičan, ni trajan efekat na usporavanje inflacije“, poručuje Minić.

Iako deluje da su marže trgovaca visoke, bruto marže su u rasponu od 25 do 30 odsto, neto marže, odnosno profitna stopa je manja od dva odsto.
Prosečna bruto marža vodećih trgovinskih lanaca je 29 odsto, što je više nego u EU.

„To je delom zbog manjka diskontnih lanaca, a verovatno i zbog nedovoljno konkurencije. Nametanje marže od 20 odsto na 70-80 odsto asortimana biće udar na prihode i mogu se očekivati rezanja troškova, otpuštanja, gašenja nerentabilnih radnji itd“, zaključuje Minić.

On dodaje i da bi verovatno manje negativnih efekata imala podela vaučera za hranu ili neka druga vrsta podrške ugroženim domaćinstvima.