IgaBiva
Ari Aster jeste sve, samo ne običan filmski stvaralac. Autor Beau Is Afraid, Midsommar, Hereditary, sada se predstavlja i s Eddington, nekom vrstom „neo-noire satiričnog modernog vesterna“, zapravo dvoiposatnog filma, koga bi teško bilo da se svrsta u neku kategoriju. Neka mešavina senzibiliteta koje je postigao Wes Anderson (pogotovo u Asteroid City) s, recimo, onim što je uradio Yorgos Lanthimos u Kinds of Kindness, ali i u Poor Things)…
…Svakako neobično,
a, vredi (gotovo) svakog minuta!
Joaquin Phoenix je poštovani neortodoksni šerif u prašnjavom teksaškom gradiću, za vreme pandemije kovida, 2020. godine. Živi sa suprugom Louise (Emma Stone), ženom psihički nestabilnom i ophrvanom nikad do kraja razjašnjenim traumatičnim događajem iz prošlosti i taštom (Deirdre O’Connell), zaluđenicom teorija zavera. Šerif Joe odbija da nosi zaštitnu masku i stalno je u prepirci s aktuelnim gradonačelnikom Tedom (Pedro Pascal), između ostalog, i oko toga. Tako impulsivno Joaquin odluči i da se kandiduje na predstojećim izborima za gradonačelnika, verujući da je žiteljima dosta važećih normi i lokalnih političara, ali onda nastupi vreme masovnih protesta i Black Lives Matter pokreta, što njemu i bližnjima mu kvari planove, jer šerif je neko ko se najbolje snalazi u okruženju „snažnog belog čoveka“, zapljusnutog onime što može da pročita na društvenim mrežama i sajtovima raznih proroka i onih koji smatraju da je kovid izmišljen da bi potčinjene držao pod kontrolom, kao svojevrstan društveni eksperiment, a ne kao stvarna i smrtonosna zarazna bolest.
Tako prvih skoro sat i po vremena protiče u nadmudrivanju dva tvrdoglava gradska zvaničnika (Phoenix i Pascal), protkanim žaokom satiričnosti i aluzijama na pomahnitalo ustrojstvo ovog sveta. Postupci i životi protagosta filma dovedeni su do podsećanja na genijalnost apsurdnosti koja je krasila neke od najsvetlijih imena takve filmske umetnosti, a Aster ima tu crtu „posebnosti“, mada povremeno neke njegove slike i imaju odraz nepotpunog i nedorečenog izazova.
I taman kada su se oni koji izdrže tih sat i po privikli na Asterovu neobičnu ciničnu estetiku, sledi „nastavak“ filma, koji nosi iznenađujući zaokret ka trilersko-pucačkoj završnici, potpuno preovladavši nad osećajem da ste doživljavali prethodno vreme na jedan način, a sada vam nudi nešto sasvim drugo (i, da, Joaquin je potvrdio svoje glumačke finese, dok čak ni Pedro nije toliko iritantan…). Taj drugi deo filma, iznenađujući i nikako predviđajući, šokantan je i uvrnut dovoljno da nam ponudi iskustvo zbog kog i volimo „filmska blesavljenja“, pa makar ona i ne bila totalno opravdana u svojoj postojanosti. Zbog svega toga, zbog Joaquina, Emme, Deirdre (da li ste mogli da zamislite blesaviju završnu scenu?), Pascala (da,čak i njega), Eddington je prilična šećerlema za filmske sladokusce. Doduše one „ekscentričnije“…
