Zelena površina okupana septembarskim suncem okružuje vodenu površinu u kojoj se ogleda okolno drveće.
Sliku dodatno upotpunjuje i odraz oblaka.
Ovaj prizor kao sa razglednice smešten je tik uz glavni put koji vodi ka centru najmanjeg grada Letonije po broju stanovnika.
Zove se Durbe i pripada regionu Južni Kurzem na zapadu zemlje.
Na toj površini, nazigled mirnoj i pustoj, ispisane su, ispostaviće se, neke od važnijih stranica istorije ove baltičke države.
Posle dva sata vožnje polupraznim autobusom kroz zelene i gotovo netaknute krajolike stižem u Durbe.
Jedina sam koja napušta vozilo.
Sa obe strane strme i asfaltirane ulice koja vodi do centra, nižu se skoro nove jednospratne kuće.
Dočekuje me, rekla bih, prigradsko autobusko stajalište, pusti parkić sa dve klupe i oglasna tabla.
Malopređašnju uređenost na trenutak zamenjuje niz oronulih objekata.
Na krovu jednog od njih zapatila se mahovina, a fasada dimnjaka se toliko oljuštila da su i cigle počele da trunu.
U sličnom stanju je i spoljni zid kuće, prozori su drveni i dotrajali.
Preko puta slična slika.
Tu napuštenu građevinu krasi i ploča, podignuta u čast vojniku Kalpaskog bataljona, prve oružane jedinice tokom Letonskog rata za nezavisnost 1910-ih.
Ubrzo ću saznati da Durbe vrvi od istorijskih artefakata.
Naziv ovog sićušnog grada na zapadu Letonije prvi put se pominje sredinom 13. veka.
Bio je u sastavu Zemajtije koja je uspevala da pruži otpor suparničkim zajednicima, ali je do eskalacije došlo 1260.
Prostor današnjih baltičkih država je u srednjem veku bio izdeljen na mnoštvo jedinica koje su kontrolisale različite struktrure, često protivničke.
Zbog izlaska na Baltičko more, važnog trgovačkog čvorišta, bio je poželjan plen.
Snage Livonskog reda, nastalog od Braća po maču, katoličkog vojnog reda nemačkih krstaških vitezova, uz podršku Tevtonskog viteškog reda, sukobile su se sa vojnicima Zemajtije – i izgubile.
Zamišljam hordu naoružanih vitezova sa oklopima, ogrnuti dugim ogrtačima, kako jurišaju jedni na druge.
„To je bila najvažnija pobeda za našu zemlju“, govori mi Katerini, koja se bavi turizmom.
Pred očima mi se pojavljuju i scene borbi iz popularne serije Igre prestola, ali me njen glas trgne i nastavljamo ka ostacima utvrđenja i spomen pločama gde se svake godine odaje počast.
Ali nije svako pružanje otpora bilo uspešno poput bitke iz 13. veka.
Letoniju su osvajali mnogi narodi, a najviše je bila pod vlašću Nemaca – gotovo 700 godina.
Oni su naučili Letonce da čitaju i pišu, ali su nametnuli i sopstvene kulturne običaje, što je im se obilo o glavu, kaže Katerini iz Durbea.
Tom procesu se posebno protivio pisac rođen upravo u ovom gradu – Atis Kronvalds.
Iako ga je odgajao nemački pastor, a škole završavao u Berlinu, smetalo mu je što su baltičko-nemački ideolozi tvrdili da Letonci ne mogu da imaju sopstvenu kulturu.
„Tvoja zemlja i sloboda su najvažnije stvari na svetu“, govorio je.
Ta rečenica je uklesana na drvenoj tabli nedaleko od centra grada.
Kronvalds je vratio u svakodnevni govor stara, lokalna imena, oživeo reči poput profesije, znaka, tela, poezije slikarstva, sredstva.
Pozajmljujući reči iz srodnih jezika izveo je oko 200 novih – polovina je ušla u letonski književni jezik.
„On je za letonski identitet veoma važna figura“, dodaje ova 43-godišnjakinja.
Letonski Vuk Stefanović Karadžić (reformator srpskog jezika), pomišljam.
Nisu svi nemački tragovi nestali.
Svaka bašta je pod konac sređena, trava pokošena, staze, ali i ulice besprekorno čiste.
„Volimo da je sve savršeno i zbog toga nas često prozivaju da smo snobovi i nadmeni.
„Da, jesmo, mi smo najbolji i sve što radimo, radimo do perfekcije“, kaže Katerini.
- Upoznajte Lužičke Srbe, etničku manjinu koja u Nemačkoj opstaje stotinama godina
- Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
- Dositej Obradović: Prosvetitelj i „bek-peker“ iz 18. veka
Zadržala se i religija.
Gotovo svi na zapadu Letonije su evangelisti – sledbenici Martina Lutera, osnivača protestanske (luteranske) crkve u Nemačkoj, dok je katoličanstvo zastupljeno na istoku države.
Jedina crkva u mestu, sive fasade sa crvenim krovom i satom bez kazaljki, više podseća na zamak nego na verski objekat.
„Mi zapravo verujemo u prirodu i vodimo se mišlju da treba biti dobar prema njoj, pa će i ona na isti način da uzvrati“, objašnjava.
Što i nije iznenađujuće, jer je paganizam na ovom prostoru bio duboko ukorenjen.
Posebno mesto u istorijskoj čitanci Durbea pripada i Simanisu Kleversu, čoveku koji je u Letoniji postavio temelje baštovanstva.
Krajem 19. veka kupio je parcelu na ovom tlu i osnovao voćnjak, rasadnik i uveo nove sorte jabuka i krušaka.
Napisao je prvu knjigu o baštovanstvu, a u nemačkim i riškim novinama objavljivao savete i oglašavao sopstveni biznis.
Kada je 1893. Durbe dobio status grada, Klevers, čovek strogog pogleda, ako je suditi po jednoj od retko sačuvanih fotografija, postao je njegov prvi gradonačelnik.
Njegova kratka biografija ispisana je na velikoj tabli na četiri jezika, nedaleko od crkve, za šta je zadužen Agris Pulkstens.
Osnovao je i fond za očuvanje Kleversovog nasleđa i obnavlja kuću u kojoj je živeo.
„Želeo sam da sačuvam tradiciju kako bi i mlađe generacije saznale šta je sve postigao i učinio za naš grad“, objašnjava za BBC na srpskom.
Jabuke su potom postale i simbol Durbea, te svako dvorište ima bar jedno drvo ovog voća, a ono je i na zastavi grada koja se vijori duž glavne ulice.
Svake druge nedelje u septembru održava se festival jabuka što se poklopilo sa mojim dolaskom.
Još jedno ime sa ovih prostora upisalo se u letonsku istoriju – Zigfrids Ana Mejerovič.
Bio je prvi ministar spoljnih poslova Letonije od njene nezavisnost 1918, dva puta premijer i osnivač Letonskog saveza poljoprivrednika, jedne od najstarijih političkih stranaka u zemlji.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u 38. godini, a stanovnici zapadnog regiona podigli su mu spomenik koji je opstao i tokom vladavine Sovjetskog Saveza.
„Sve što je moglo da se uradi za Letoniju tih 1920-ih je njegova zasluga.
„Pravo je čudo što je opstao, jer su Sovjeti uklanjali sve što im nije koristilo“, objašnjava Katerini.
O sovjetskoj eri ovde se govori sa gorčinom.
„Uh…“, izustio je kratko Agris Pulkstens koji je odrastao u tom periodu.
„Loše se živelo, ali smo mi snalažljivi i uspeli smo da preguramo“, govore oboje uglas.
Živelo se uglavnom od poljoprivrede, što je i dalje glavni izvor prihoda.
Tokom gotovo pola veka pod crvenom čizmom veliki broj muškaraca je odvođen na prinudni rad u Sibir, na dalekom istoku Rusije, zbog čega se broj stanovnika Letonije drastično smanjio.
To se odrazilo i na demografsku sliku ovog ušuškanog i udaljenog gradića.
Letonija je početkom 1990-ih proglasila nezavisnost, a 2004. postala članica Evropske unije,
Poslednjih godina u njemu živi oko 500 stanovnika, ali ima gotovo sve.
„Sada smo slobodni, mnogo je lakše i dobro živimo, ništa nam ne fali“, kaže Katerini.
„Današnje stanje ne može da se poredi sa tim periodom“, nadovezuje se Pulkstens, po struci inženjer.
U Durbeu je ogromna osnovna škola, dva velika supermarketa, stadion i mala sportska halu, gde deca iz drugih gradova tokom leta treniraju fudbal.
O popularnosti ovog sporta svedoče crno-bele fotografije i novinski isečci zalepljeni na obližnjih drvenim tablama.
Na jednoj od njih je i najavni poster za meč lokalnih timova.
Zanimljivo je da je reč futbol ispisana ćirilicom – što je prvi put da vidim ovo pismo od kako sam u Letoniji.
„Škola je pre nekoliko godina renovirana, mada je uvek bila u dobrom stanju.
„Trebalo bi da vidiš kako izgleda iznutra“, kaže mi 22-godišnja Aneta, studentkinja primenjenih umetnosti.
Fakultet joj je u 26 kilometara udaljenom Liepaju, gde je završila i srednju umetničku školu.
Prigradski autobus ide na svakih 20 minuta i uvek je tačan, dodaje.
Gradovi su decenijama neraskidivo povezani, a i mnogi stanovnici Durbea su zaposleni baš u Lieapaju, koji se smatra i umetničkim centrom Letonije.
Razgovaramo kod štanda sa palačinkama i sosom od jabuka, dok festival uveliko traje.
Na prostranoj površini perfektno potkresane trave postavljeno je na desetine plastičnih stolica, okruženih improvizovanim tezgama sa suvenirima.
Na bini se smenjuju igrači u tradicionalnoj nošnji, što izaziva oduševljenje među desetinama okupljenih, pa čak i među decom.
„Mi smo poput velike porodice, svi se znamo.
„Međusobno se podržavamo i pomažemo – jedinstveni je to osećaj“ kaže Aneta.
Stariji ne pričaju engleski, ali mi se umiljato osmehuju i znatiželjno posmatraju.
„Najbolje jabuke u Letoniji su upravo odavde“, nadovezuje se Katerini i pruža mi crveno-žutu krišku.
Pakuje mi tri neisečene jabuke različitih veličina da ponesem.
„Dobre su – domaće“, izgovaram.
„Nećeš naći bolje“, dodaje samouvereno.
Vraćam se utabanom stazom pored jezera.
Sunce je u zenitu, ali je više oblaka i slika na vodenoj površini poprimila je nove konture.
Autobus stiže na vreme – jedina ulazim u poluprazno vozilo.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
- Upoznajte Rigu: Ušuškana luka, stara kaldrma i spor oko sovjetskih tragova
- Razglednica Rige: Secesija, zaliv i pijaca
- ‘Pecanje je način života’: Lov na ribarska mesta u Letoniji
- Dnevnik iz Rige: ‘Da kucnem u drvo’ i provozam se plavo-belim raspevanim tramvajem
- Odlazeće pismo iz Rige: Tri brata, crna mačka i legendarni uživo
- Kroz tvrđave i crkve Viljnusa ili – kako nisam dobio državljanstvo umetničke republike
