„Ovaj tekst pišem kao građanin koji voli svoju zemlju, kao konzervativac koji veruje u institucije, red i odgovornost, i kao rodoljub koji ne pristaje da ćuti dok vidi da nam društvo trese groznica“, piše Srđan Janićijević, osnivač i direktor „Mokrogorske škole menadžmenta“.
Njegov autorski tekst prenosimo u celini:
„Ne pišem ovo iz političke ambicije, niti iz potrebe da budem u pravu. Pišem jer verujem da je ćutanje pristajanje, dok iskrenost može da probudi savest.
Pišem i iz dubokog uverenja da je društvo više i komplikovanije od puteva, mostova i zgrada. Infrastrukturu je važno graditi – ali mnogo je lakše nasuti šljunak i izliti asfalt nego izgraditi društvo u kojem ljudi imaju poverenje jedni u druge, osećaj pripadnosti, sigurnost u institucije i prostor da ostanu svoji. Harmonizovano društvo je mnogo zahtevniji poduhvat od betona – ali jedini koji se dugoročno isplati.
Živimo u vremenu kada se razlike doživljavaju kao pretnja, a pristojnost kao slabost. Neko treba da kaže: Srbija može bolje! A bolje počinje od istine, od odgovornosti i od toga da svako od nas, u svom domenu, kaže gde stojimo i kuda idemo.
Ovo nije govor protiv nekoga – ovo je poziv za nešto više: za uređenije društvo, ozbiljniju državu i jače institucije. Za zemlju u kojoj pristojan, vredan i pošten čovek neće osećati stid, nemoć ili potrebu da ode.
Dijagnoza: Društvo nam je podeljeno, institucije slabe, a poverenje poljuljano
Nametnuta društvena podela
Ljudi u Srbiji se danas sve više dele po linijama koje nemaju veze sa suštinom – da li si za ili protiv, ko ti je bliži, šta gledaš i gde si na izborima. Umesto da se društvo okuplja oko zajedničkih ciljeva, gurani smo u rovove iz kojih ne možemo ništa da izgradimo.
Mediji bez profesionalizma
Svi mediji u Srbiji su izgubili funkciju javne službe. Umesto da budu prostor za informisanje, obrazovanje i podsticanje dijaloga – postali su oruđe političke propagande i komercijalne manipulacije.
Novinarski standardi su zamenjeni tabloidnim senzacionalizmom, a uloga novinara svedena na prenošenje unapred skrojenih poruka. Umesto da povezuju društvo i otvaraju prostor za različita mišljenja, mediji sve češće šire polarizaciju i strah.
Najveću cenu tog urušavanja poverenja plaćaju građani, koji ostaju zbunjeni, podeljeni i sve više apatični. Bez slobodnih i odgovornih medija – nema ni informisanog društva, ni odgovorne vlasti.
Partijski sistem nam urušava institucije
Institucije su postale uhljeblje za političke nomenklature svih nivoa. U njima godinama sede ljudi koji nisu birani zbog znanja ili integriteta, već zbog političke podobnosti svih generacija. Političke partije – i vlast i opozicija – često se ponašaju kao menadžeri kadrovske raspodele, a ne kao servisi opšteg interesa.
Ovakav sistem proizvodi klimu u kojoj se politička lojalnost sistematski nagrađuje, dok se stručnost i odgovornost potiskuju. Odluke se donose iza zatvorenih vrata, institucije postaju produžene ruke političkih centara moći. Umesto korektiva društva, one postaju instrumenti partijskih interesa. Time se guše inovacije, obeshrabruju sposobni ljudi, a društvo gubi poverenje u bilo kakvu pravednu strukturu.
Parlament bez dostojanstva
Narodna skupština, umesto da bude prostor za demokratsku debatu i donošenje zakona, postala je mesto za politički teatar i međusobna poniženja. Debata se svela na uvrede, proceduralna nadmudrivanja i javno ismevanje. Parlament više ne uliva poverenje građanima da njihovi predstavnici ozbiljno razmatraju probleme, već da igraju unapred režirane uloge.
Izostanak meritokratije
U ozbiljnom društvu, javna dužnost mora biti rezultat znanja, iskustva i rezultata – a ne ličnih veza, lojalnosti ili pripadnosti partiji. Kada se ključne pozicije dodeljuju ljudima koji nisu najkvalifikovaniji, urušava se poverenje građana, a obeshrabruju se oni koji ulažu u znanje i rad. Meritokratija nije luksuz, već temelj moderne i funkcionalne države. Ako najbolji ljudi nemaju mesto u sistemu – taj sistem ne može biti ni efikasan, ni pošten.
Moj stav: Vlast je dužnost – nije privilegija
Ne verujem u sistem koji se zasniva na moći bez kontrole. Verujem u odgovornost. Verujem da svako ko odlučuje o javnom dobru mora da zna da je to – privremena i proverljiva dužnost, a ne lična privilegija.
Potrebna nam je politička opcija zasnovana na vrednostima, viziji i strategiji, a ne na ličnostima.
Društvu nedostaje politička ponuda koja okuplja ljude sa integritetom, znanjem i vizijom. Ne one koji žele da dominiraju, već one koji znaju da služe. Ne lidere koji dele, već one koji okupljaju.
Neophodno je da se formira politička snaga koja nije reakcija, već akcija. Koja ima program, ljude i sistem koji može izdržati test vremena i pritisaka.
Izbori moraju biti izvor poverenja, a ne izvor sumnje. Bez transparentnosti i poštovanja u izbornom procesu – gubi se osnova poverenja u ceo politički sistem. Svaki izbor mora biti takav da se njegov ishod priznaje i od strane pobednika i poraženih. Da bi se to desilo, izbori moraju biti organizovani uz stroge tehničke, etičke i institucionalne standarde. To nije stvar samo procedura, već kulture poverenja.
Funkcije u javnom sektoru moraju pripadati najstručnijima, ne najbližima. Država ne sme biti partijsko preduzeće. Funkcije u javnom sektoru moraju dobijati oni koji imaju znanje i iskustvo, a ne oni koji znaju nekoga. To je uslov za reforme koje traju i donose rezultat.
Meritokratija mora postati praksa, ne retkost. Samo tako ćemo stvoriti kulturu u kojoj mladi ljudi veruju da se trud isplati.
Javna uprava mora biti depolitizovana i profesionalna.
Administracija mora biti stabilna, stručna i neutralna – nezavisna od političkih promena. Državni službenici ne treba da se plaše smene svakih par godina zbog partijskih potreba. Potrebno je definisati jasne standarde i karijerni sistem koji neće zavisiti od izbora, već od znanja i učinka.
Institucije moraju imati snagu i slobodu da rade svoj posao. Bez nezavisnih institucija nema pravne sigurnosti. One moraju služiti građanima, a ne političarima. Njihov autoritet mora biti zasnovan na znanju i zakonima – ne na naredbama. U tom duhu, neophodno je zaštititi one koji pošteno rade svoj posao, a sankcionisati one koji ih zloupotrebljavaju.
Borba protiv korupcije mora biti dosledna, sistemska i javna. Korupcija razara sve – od zdravstva do obrazovanja, od ekonomije do morala. Ona nije „tema za opoziciju“ ili „politički alat“, već sistemska opasnost po budućnost. Protiv nje se mora boriti svakodnevno, principijelno i bez izuzetaka. To znači i nezavisna tela, i političku volju, i kontinuirano učešće civilnog društva.
Zaključak: Društvo može napred – ako se uozbiljimo
Da bi krenuli napred, moramo spustiti gard i slušati jedni druge. Javni govor mora biti lišen mržnje, etiketiranja i prezira. Ne možemo graditi društvo u kojem se drugačije mišljenje doživljava kao izdaja. Potrebno nam je više sluha, manje osude – više dijaloga, manje podela.
Parlamentarni život mora postati dostojanstven i reprezentativan. Skupština mora ponovo postati mesto gde građani vide svoje predstavnike, a ne pozornicu za poniženje institucije. Samo ozbiljan politički dijalog može vratiti poverenje u demokratiju. Parlament mora biti prostor za suštinsku debatu, a ne za demonstraciju sile.
Potreban nam je opšti društveni konsenzus o pravcu u kojem idemo. Bez obzira na političke razlike, društvo mora definisati osnovne ciljeve: kakvu državu želimo, koje vrednosti negujemo, kako tretiramo znanje, rad, poštenje i solidarnost. Oko toga treba okupiti sve koji žele da doprinesu. Konsenzus nije kraj rasprave, već osnova iz koje rasprava ima smisla.
Potrebno je strpljenje – za deset godina možemo mnogo da postignemo. Promene u društvu ne dolaze preko noći. Potrebno je vreme da se izgradi poverenje, da se ljudi ponovo vrate institucijama, da se postavi sistem koji vrednuje trud i znanje. Ako krenemo danas, za deset godina možemo imati društvo na koje ćemo biti ponosni – ne zato što je savršeno, već zato što je pravedno, funkcionalno i naše“.
Srđan Janićijević,
Leto 2025, Beograd, Mokra Gora
Post Views: 24
