Napredak veštačke inteligencije nas očarava, ali nam postavlja pitanja: promašuje li tehnologija ono suštinsko? Sedamdesetih godina, hipi informatičari sanjali su o mašinama koje bi pomagale u razvoju našeg „prirodnog“ uma i odnosa prema svetu.
Jedan duh opet progoni Ameriku – duh komunizma. Ovog puta je digitalan. „Da li bi komunizam kojim upravlja veštačka inteligencija mogao da funkcioniše?“, pita se Daron Acemoglu, ekonomista sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu (ITM), dok se kapitalistički ulagač, Mark Andresen, brine o tome da li se to Kina sprema da stvori komunističku veštačku inteligenciju. Čak i republikanski provokator, Vivek Ramasvami, iznosi svoju analizu tvrdeći da prokomunistička veštačka inteligencija na mreži X predstavlja pretnju sličnu epidemiji Covid-19.
Ali ko zaista, usred opšte panike, zna o čemu se tačno radi? Da li bi komunistička veštačka inteligencija sledila kineski model, sa platformama stvorenim po uzoru na američke gigante i pod strogim državnim nadzorom, ili bi se pre opredelila za evropski model socijalne države, sa centralizovanim razvojem u rukama javnih institucija?
Druga opcija ima određene prednosti, posebno jer se u današnjoj trci za veštačku inteligenciju teži brzini, pre nego kvalitetu. To smo mogli da primetimo prošlog maja, kada je Guglov Overviews preporučio da se na picu doda lepak ili da se pojede pokoji kamen. Javno finansiranje generativne veštačke inteligencije, uz strogu selekciju podataka i složeni nadzor, moglo bi da poveća kvalitet alatki i cenu koja se naplaćuje poslovnim klijentima, garantujući tako i bolju naknadu stvaraocima sadržaja.
Međutim, nije li pokušaj razvijanja jedne podruštvovljenije ekonomije veštačke inteligencije i dalje kapitulacija pred Silikonskom dolinom? Da li bi „komunistička“ ili „socijalistička“ veštačka inteligencija trebalo da se ograniči na odlučivanje o vlasništvu i kontroli podataka, ili bi trebalo da menja informatičke modele i infrastrukture? Zar ne bi mogla da bude nosilac dubljih preobražaja? Dva primera koje crpimo iz savremene istorije sugerišu da je pozitivan odgovor moguć. Prvi se zove CyberSyn, vizionarska inicijativa čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Vođen od strane harizmatičnog britanskog savetnika po imenu Staford Bir, ovaj, koliko ambiciozni toliko i kratkotrajni projekat (1970-1973), imao je za cilj da osmisli efikasniji način upravljanja ekonomijom uz korišćenje skromnih informatičkih resursa zemlje.
CyberSyn, često nazivan „socijalističkim internetom“, oslanjao se na čileansku teleks mrežu kako bi iz društvenih preduzeća prikupljao sve podatke o proizvodnji i prenosio ih na centralni računar u Santjagu. Međutim, da bi izbegao zamke sovjetske centralizacije, uveo je avangardni oblik automatskog učenja koji je trebalo da omogući veću moć zaposlenima.
Vladini tehničari odlazili su u fabrike i radili sa radnicima na modelovanju onih procesa proizvodnje i upravljanja koji su se zaista primenjivali na terenu. Ove dragocene informacije, nedostupne rukovodiocima u kapitalističkim firmama, kasnije su pretvarane u modele eksploatacije, a zatim nadgledane pomoću specifičnih statističkih softvera. Radnici-upravljači mogli su gotovo u realnom vremenu biti obavešteni o problemima koji su se javljali. U srcu CyberSyn-a bila je vizija hibridnog sistema u kom moć kalkulacije proširuje ljudsku inteligenciju. Pretvaranje implicitnih znanja u ona formalizovana i konkretna, trebalo je da omogući radnicima – novoj klasi koja je preuzela vlast u zemlji – da dejstvuju sa sigurnošću i u najboljem interesu, bez obzira na njihovo prethodno iskustvo u upravljanju ili ekonomiji. Ima li tu nečega što bi moglo da nam posluži kao putokaz u potrazi za socijalističkom veštačkom inteligencijom? Da bismo dublje istražili smisao ove jedinstvene ideje, treba da se zainteresujemo za avanture Vorena Brodeja, danas stogodišnjaka, koji je počeo kao psihijatar, pa se svojevremeno preorijentisao na kibernetiku, da bi na kraju postao hipik.
Ekološka racionalnost
Krajem šezdesetih, zahvaljujući sredstvima bogatog saradnika, Brodej u Bostonu osniva eksperimentalnu laboratoriju nazvanu Environmental Ecology Lab (EEL). Nekoliko metro stanica dalje, njegovi prijatelji, Marvin Minski i Sejmur Papert sa ITM-a – institucije kojoj je Brodej neko vreme bio pridružen – razvijaju projekte u vezi sa veštačkom inteligencijom koji, prema njegovom mišljenju, idu u pogrešnom pravcu. Minski i Papert polaze od ideje da je ljudsko rasuđivanje vođeno skupom pravila i apstraktnih algoritamskih procesa koje bi bilo dovoljno pobrojati i dešifrovati kako bi se računaru podarila „veštačka inteligencija“.
Suprotno toj viziji, Brodej i njegovih pet saradnika smatraju da inteligencija nije nešto što je zatvoreno u našim mozgovima, već se rađa iz našeg odnosa sa okolinom. To je ekološka inteligencija. Apstraktna pravila i mehanizmi nemaju smisla sami po sebi, sve je u kontekstu. Koriste jednostavan primer da ilustruju ovu teoriju: upućivanje na svlačenje nema isto značenje kada ga saopštava lekar, ljubavnik ili nepoznati prolaznik u mračnoj ulici.
Oblikovanje veštačke inteligencije koja bi mogla autonomno da prepozna ove suptilne nijanse delovalo je kao nemoguća misija. Pored modelovanja ljudskih mentalnih procesa, trebalo bi zahtevati od računara da ovlada beskonačnom varijacijom koncepata, ponašanja i situacija, kao i svih njihovih korelacija, drugim rečima, da u celosti razume kulturni okvir ljudske civilizacije, jedini sposoban da proizvede smisao.
Umesto da se iscrpljuju u pokušaju da postignu ovaj očigledno nedostižan cilj, Brodej i njegov tim sanjaju o tome da računare i kibernetičke tehnologije stave u službu ljudi kako bi im omogućili da istražuju, ali i da obogate svoju okolinu, a naročito sebe same kao osobe. Gledane iz tog ugla, informacione tehnologije nisu samo alati za obavljanje zadataka, već instrumenti za promišljanje sveta i interakciju s njim. Zamislite, na primer, interaktivni kibernetički tuš koji bi sa vama razgovarao o klimatskim promenama i oskudici vode, ili automobil koji bi vas obaveštavao o stanju javnog prevoza tokom vaše vožnje. Laboratorija osmišljava čak i odelo koje, kada ga obučete za ples, menja muziku u realnom vremenu, uočavajući složene veze između zvukova i pokreta. Environmental Ecology Lab odlučno se suprotstavlja Frankfurtskoj školi i njenoj kritici instrumentalnog uma: industrijski kapitalizam, a ne tehnologija, je taj koji naš svet lišava ekološke dimenzije i prisiljava nas da se okrenemo racionalnosti usredsređenoj samo na sredstva i ciljeve, koju su kritikovali Teodor Adorno, Maks Horkhajmer i Herbert Markuze. Da bismo povratili ovu izgubljenu dimenziju, laboratorija namerava da kod nas osvesti, pomoću senzora i računara, složenosti skrivene iza aspekata postojanja koji nam se čine najbanalnijim.
Brodejeve sjajne ideje ostavile su dubok, ali, paradoksalno, maltene nevidljiv trag na našu digitalnu kulturu. Tokom svoje kratke karijere na ITM-u, Brodej je uzeo pod svoje Nikolasa Negropontea, tehno-utopistu čiji su radovi u okviru ITM Media Lab-a u velikoj meri doprineli definisanju termina koji se koriste u debati o digitalnoj revoluciji. Ipak, filozofije ova dva čoveka po svemu su se razlikovale.
Brodej je verovao da bi kibernetički uređaji nove generacije trebalo da se razlikuju prvenstveno po svojoj „interaktivnosti“, kao sredstva za olakšavanje dijaloga čovek-mašina, ali i za izoštravanje naše ekološke svesti. Zastupao je načelo po kom pojedinci iskreno nastoje da se razvijaju i zamišljao računar kao saveznika u ovom procesu stalne transformacije. Njegov pulen, Negroponte, prilagodio je koncept da bi ga učinio jednostavnijim za upravljanje: mašine su prvenstveno imale zadatak da razumeju, predvide i zadovolje naše trenutne potrebe. Ukratko, Negroponte je težio stvaranju originalnih i ekscentričnih mašina, dok je Brodej – uveren da pametna okruženja, tj. inteligencija uopšteno, ne može da postoji bez ljudi – nastojao da stvori originalne i ekscentrične ljude. Silicijumska dolina usvojila je Negroponteovu viziju.
Još jedan element koji je Brodeja izdvajao od njegovih savremenika: dok su tadašnji informatičari veštačku inteligenciju videli kao alat za nadogradnju čoveka – mašine obavljaju dosadne poslove kako bi stimulisale produktivnost –, on je težio poboljšanju čoveka – konceptu koji je išao s onu stranu puke efikasnosti.
Razlika između ova dve paradigme je suptilna, ali ključna. Nadogradnja je kada koristite navigaciju na vašem mobilnom telefonu da biste se orijentisali na nepoznatom terenu: to vam omogućava brži i lakši dolazak na cilj. Međutim, dobitak je prolazan. Da vam oduzmu ovu tehnološku štaku, ostali biste još bespomoćniji. Poboljšanje se pak sastoji u tome da se (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Post Views: 39
