Roditelji i deca u sportu su posebna i teška problematika, što zbog roditeljskih pritisaka i očekivanja, što zbog ozbiljnih pritisaka koje oseća dete. Još je teže ako je roditelj bivši, uspešni sportista.
Piše Milan Damjanac
Dragutin Topić je u svojoj izjavi nakon bronzanog skoka ćerke Angeline izgovorio nešto što je retko ko imao hrabrosti da kaže naglas: „Trener mora da bude džukela i da kaže ono što otac ne bi nikada.“ To je rečenica koja naizgled pripada sportskom intervjuu, ali u sebi nosi težinu jedne antropološke istine, a to je da život neprestano cepa čoveka između uloga, između ljubavi i zakona, između zaštite i surovosti.
Angelina Topić, simbol nove snage srpske atletike, nije preskočila 2,03, ostala je na bronzi. Ali u njenom pogledu i u rečima njenog oca bilo je više od rezultata: bilo je priznanje da sport nije samo takmičenje protiv drugih, nego stalna borba sa sobom, sa strahom, sa padovima i sa tišinom posle poraza.
Tragedija dvostruke uloge
Svako dete u očima roditelja nosi auru nevinosti. Roditelj želi da zaštiti, da ublaži udarac, da sakrije dete od hladnoće sveta. Trener, međutim, mora da bude onaj koji detetu kaže istinu, bez obzira na to koliko ona boli. Kada Topić priznaje da je ćerki morao da kaže reči koje kao otac nikada ne bi, on zapravo priznaje tragediju dvostruke uloge. To je unutrašnji raskol, psihološki lom u kojem ljubav i zahtev stoje jedno naspram drugog.
U toj borbi, on pokazuje i sopstvenu nemoć: kaže da bi voleo da postoji trener kojem bi prepustio ćerku, da on ostane samo otac koji sa tribina pije pivo i raduje se. Ali tog trenera nema. To je metafora za savremeni svet, nedostatak autoriteta u koje možemo da položimo poverenje. Na kraju, ostajemo sami sa svojim detetom, sa svojom odgovornošću, osuđeni da budemo i nežni i surovi, i podrška i kazna.
Borba od 370 dana
„Borila se svakog dana da sebe pronađe ponovo. Trajalo je 370 dana, sada je našla sebe“, kaže Topić. To je rečenica koja prevazilazi sport. To je rečenica svake ljudske borbe.
Svi imamo tih 370 dana u životu, period kada gubimo orijentir, kada nas povreda, izdaja ili neuspeh bace u mrak. Psihološki, to je ono što se u sportu naziva „limbo stanje“, telo se vraća, ali psiha ne zna da li će ikada ponovo stati na zaletište.
Angelina je iz tog limba izašla. Ne skokom od 2,03, već time što je stala, što je izdržala, što je preživela unutrašnju borbu. Bronza nije samo medalja, već simbol te pobede nad samom sobom. I to je ono što je njen otac osetio, da rezultat nije kraj, nego nastavak jedne dublje priče.
CEO TEKST PROČITAJTE NA SAJTU VELIKE PRIČE
Post Views: 15
