Poštovana čitateljko i čitaoče, pred tobom je stota Vaservaga. Znam, jer numerišem kolumne kad ih šaljem mudrom uredništvu Danasa.

Duže od dve godine te sredom zaskačem sa ovog mesta, uz fotografiju gde se trudim da izgledam naočito, koliko se može sa ovom bradurinom.

Mesecima razmišljam o stotoj kolumni, okrugloj i prigodnoj, i pitam se hoću li znati da objasnim čemu ova kolumna služi.

Odakle polazi, kuda ide, koja joj je crvena nit? I vredi li objašnjavati ako do sada to neko nije shvatio?

Istina je da sam kolumnu krstio „Vaservaga“ jer sam tražio odomaćeni germanizam, što pristaje uz moj život i rad između Bona i Beograda.

U tome je bilo dubljeg smisla, jer vaservagom se proverava koliko su stvari daleko od idealnog, mehur u njoj prepoznaje i najmanju neravninu.

U mom kraju se za opičene ljude kaže da nisu pod libelu.

Isto se valjda može reći za političke i društvene pojave. Dosta je to materijala za pisanje jer vremena u Srbiji, a vala i u svetu, nisu pod libelu.

Kolumne i kolumnisti žive od toga da primete nešto preko čega su drugi u jurnjavi pretrčali. Kad ih zadesi takav bingo, onda je lako, uz nešto talenta i rutine, izvesti tekst do poente.

Pa, kakve su bile poente Vaservage?

Prvo, to da su stvari retko crne i retko bele. Najčešće su nijanse sive.

Ponekad deluju protivrečno, ali čvrsto verujem da čitalac nije ameba koja razume samo proste deobe niti krhki cvetić koji ne može da podnese malo protivrečnosti.

Recimo, da to kakav je režim ne znači da je opozicija idealna. Ili da to što su režimski mediji ogoljeno propagandistički ne znači da društvu trebaju drugi mediji koji po celi dan viču „Vučiću, pederu“.

Da preterivanja na jednu ili na drugu stranu ne uspostavljaju balans, već zdušno doprinose kretenizaciji.

Onda, da nisu sva mišljenja jednako vredna, ali se sva jednako smeju reći. A mi baš treba da pričamo, o svemu i svuda.

Lako je braniti pravo istomišljenika da kažu šta imaju, ali je prava stvar čuti neistomišljenika.

On ima pravo na predrasude i na to da lupeta kao Maksim po diviziji. Sloboda govora mora biti i sloboda da se ispadne glup.

Treba se čuvati „proizvodnje mistične zaleđine“, o tome sam pisao u prvoj kolumni.

Onaj sa kojim se ne slažemo možda ima skrivenu agendu, možda je plaćen da priča to što priča, možda je ruski, američki, režimski čovek, ali sva je prilika da ni centri moći nemaju pare da plaćaju svaku budalu.

Dalje, verujem da čitalac nije veverica i da zna u kakvom svetu živi. Ali, uvek ga ohrabrujem da radije bude malo naivan nego mnogo paranoičan.

Neke stvari su naprosto onakve kakvim se čine, a zdrava skepsa ne treba da vodi u teorije zavere.

A opet, ne treba slepo verovati mejnstrimu kad nešto proglašava teorijom zavere.

U ovoj kolumni sam izbegavao opšta mesta, onoliko koliko mi sopstvene predrasude i ograničenja dozvoljavaju.

Posebno ona elitistička opšta mesta o „moralnom posrtanju društva“, „raspadu pravih vrednosti“ ili tome da narod ima vlast kakvu zaslužuje, mada je ovom poslednjem teško odoleti.

Jasno je da su u doba opšteg poskupljenja pojeftinili jedino ljudi, da su drugi rezignirali u pokušaju da zaštite svoje male zabrane od politike i teških tema, novina, kolumnista, horde analitičara, gomile televizija, pametnjakovića sa društvenih mreža i presije da se ima mišljenje o svemu.

Probao sam sve da ih razumem i nastaviću da se trudim.

Kolumnu ipak pišem za one druge – jedino je takvi i čitaju – koji bi još da razmišljaju o stvarima od javnog interesa, da se ponekad nerviraju i muče sopstveni želudac verujući da je to za opšte dobro.

Koji se nisu povukli sa građanskog fronta.

Zato ti, čitateljko i čitaoče, skidam kapu.

Danas je teže biti dobra publika nego dobar novinar. Za ovo drugo trebaju samo osnovna pismenost i osnovno poštenje.

Za ovo prvo potrebno je probijati se kroz hiperprodukciju svega što otima pažnju, vreme i novac publike, a većina tog sadržaja je u najboljem slučaju razbibriga, u najgorem podvala, spin i laž.

Kažem, pisao sam i pisaću za čitalačku raju, a ne da se preporučujem nekom moćnom niti da impresioniram par drugara ili cenjeno uredništvo Danasa.

A njemu, tom uredništvu, naklon do poda jer u ovoj kolumni nikada nije izmenjen ni zarez, iako verujem da nije bilo prijatno objaviti svako pišanje uz vetar.

U ovim novinama se još brani slobodna reč, a to je velika stvar u današnje vreme.

Nadam se da će me i dalje trpeti sredom i da tebi, čitateljko i čitaoče, nisam dodijao. Jer, tek je stota kolumna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Originalni tekst