Trampova spoljna politika se sve češće definiše kao „Doktrina Donro“. Reč je o neologizmu izvedenom iz imena Donalda Trampa i „Doktrine Monro“, stare malo više od dva veka, s kojom je američki predsednik Džejms Monro zauzeo stav da evropske sile ne smeju da se mešaju u stvari vezane za američki kontinent, od Aljaske pa do Ognjene zemlje, niti da stvaraju nove kolonije.
Monroov moto bio je „Amerika Amerikancima“, sa jasnim ciljem da Sjedinjene Američke Države nametnu svoju hegemonsku ulogu na celom kontinentu.
Dva veka kasnije, Tramp, koristeći dominantnu poziciju Vašingtona, nameće se kao „šerif u gradu“ ili hegemon zapadnog sveta. Kanada možda neće postati 51. država SAD, ali je nova vlada premijera Karnija daleko snishodljivija i kooperativnija nego što je bila Trudoova.
Grenland možda neće de iure postati deo SAD, ali su Danci počeli da izdvajaju novac i druga sredstva za bezbednost ostrva kao nikada u istoriji. Vlasti u Panami su pod presijom Vašingtona izbacile kineske kompanije koje su učestvovale u upravljanju Panamskim kanalom i pratećim strukturama. Liderka venecuelanske opozicije Marija Korina Mačado, sveža dobitnica Nobelove nagrade za mir, shvatila je da bez direktne američke pomoći neće biti moguće svrgnuti diktatorski režim Madura, podržanog od Kine i Rusije.
U Evropi je Tramp već obezbedio obavezivanje država članica NATO-a da povećaju izdvajanja za odbranu na pet odsto bruto društvenog proizvoda.
Ipak, glavna partija na Starom kontinentu igra se oko Ukrajine.
Ključni problem evropskih članica NATO-a je što shvataju da su Trampu važniji dobri odnosi sa Rusijom u kontekstu velike geopolitičke igre od teritorijalnog integriteta Ukrajine i bezbednosti Evrope. Zato Trampova administracija tako olako, kao i svi dobrovoljni davaoci tuđe krvi, pritiska Ukrajinu da se odrekne petine svoje teritorije u ime sporazuma sa Rusijom, od koga će najviše koristi imati upravo SAD.
Negativna okolnost za Ukrajinu i koaliciju zapadnih „dobrovoljaca“ jeste metod koji Tramp primenjuje u pregovorima za rešavanje kriznih situacija. Američki predsednik u pregovaračkom trouglu procenjuje koja je slabija strana i onda pritiska nju da pristane na koncesije kako bi se stiglo do kompromisa. U trouglu sa Rusijom i Ukrajinom prilično je evidentno kome će, figurativno rečeno, Tramp zavrtati ruku.
Treći veliki peh Evropljana jeste što nemaju ni vojnoindustrijske, ni logističke, ni obaveštajne resurse koje imaju Amerikanci, a koji su u dobroj meri bili na raspolaganju Ukrajincima u poslednje tri i po godine.
Bez oružja i obaveštajno-logističkog aparata i rada Amerikanaca, evropske članice NATO-a ne mogu efikasno da brane Ukrajinu. Planovi za naoružavanje EU i uspostavljanje lanaca proizvodnje u sledećih pet godina imaju za cilj da EU bude spremna da odgovori na izazove autonomno do 2030. godine.
Do tada, evropske članice NATO-a moraće mirno da trpe nadmene Trampove opaske kako on „za razliku od Bajdena, ne poklanja oružje Ukrajini, već je primorao Evropljane da ga plaćaju“.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 23. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
