Demokratija se gasi

Priča o demokratiji nikad nije suvišna. Prvo zato što je ta reč svima važna. Čak i njenim zakletim neprijateljima. Zato su i neke otvorene diktature, recimo bivša Istočna Nemačka ili današnja Severna Koreja, sebe zvanično nazivale demokratskim republikama. Drugo, priča o demokratiji pogotovo nije suvišna u današnjoj Srbiji, čije su ulice mesecima poprište protesta i sukoba, upravo zbog njenog odsustva.

Najpre, par reči o tome kako vidim suštinu demokratije. One nisu opis stanja koje bilo gde postoji, već ideal kojem se zajednica samo manje ili više može približiti.

Demokratija je, generalno, način na koji se u jednoj grupi diskutuje i odlučuje. Kako? Tako da o pitanjima koja se tiču svih, svi članovi grupe (osim, recimo, duševno bolesnih i maloletnih) imaju jednako pravo da raspravljaju i odlučuju. I kao što se zna, odluka je ono što na kraju odredi većina. Stoga je jasno da u demokratskoj zajednici svi interesi članova grupe ne moraju biti jednako ostvareni, to jest da jedni mogu da nadjačaju druge. Recimo, interes penzionera može nadjačati interes studenata i đaka – tada će zajednica više da troši na penzije nego na stipendije.

Ali, iako svi interesi ne mogu biti jednako zastupljeni i ostvareni, oni se svi mogu, s jednakim pravom, zastupati u javnosti. Rečju, u demokratiji se pitanja koja su od javnog interesa, javno i raspravljaju. I što je još važnije, mogućnost slobodne i javne rasprave o takvim pitanjima je preduslov za donošenje razboritih odluka. Zato je slobodna javnost za demokratiju isto što je kiseonik za plamen – bez nje, demokratija se gasi. I zato demokratije nema bez tolerancije i otvorene debate, bez slobode medija, mišljenja i govora.

Prema tome, u idealnoj demokratiji, svaki čovek treba da je građanin, a ne podanik. Dakle, subjekt, a ne objekt vlasti. I to je njena najveća prednost, jer se, idealno, svako izjašnjava i odlučuje (lično ili putem svojih predstavnika) o pitanjima koja se tiču svih. A o onome što se tiče svih, svako i treba da se pita. Jer samo onaj koji nosi cipele, odista zna da li mu pristaju ili ga žuljaju.

S druge strane, to je i njen najveći problem, jer demokratska rasprava i odlučivanje zahtevaju informisane, zainteresovane i finansijski nezavisne pojedince. A takvi se građani ne stvaraju preko noći. LJudi ne postaju građani dekretom. već kroz dug proces građanskog vaspitavanja, ekonomskog prosperiteta i negovanja političke kulture. Zato, pored ostalog, demokratija nije komad robe, koji se može izvoziti ili uvoziti. Ona mora biti samonikla i samoodrživa, ne može biti presađena i nametnuta.

Uz sve te uslove za njeno uspostavljanje, pravo je čudo da demokratija, makar i nesavršena, bilo gde nastaje i postoji. A svakako nije čudo da se i tamo gde postoji, ponekad kvari i propada. Jer, i po svojoj prirodi i kao društvena bića, ljudi su skloni da se potčinjavaju autoritetu. U porodici, školi, crkvi i državi, uče nas i navikavaju da sledimo očeve i šefove, sveštenike i predsednike, ustaljene tradicije i nametnute norme. Autoritarnost je naš default.

Demokratsko stanje nije prirodno. Proces demokratske rasprave i odlučivanja je često složen, nekad je i neefikasan, čak i paralisan. A to ljudima smeta, plaši ih i frustrira. Autokratije nemaju tih problema. Zato je, čini se, prirodno stanje političke zajednice u stvari autokratsko.

Uz to, problem savremenih demokratija je i njen predstavnički karakter. Danas građani neposredno odlučuju samo o najvažnijim pitanjima. Sve ostale odluke donose njihovi izabrani predstavnici. Ali umesto da zastupaju interese svojih birača, političari često donose odluke u korist partijskih vođa, domaćih ili stranih tajkuna, moćnih stranih sila itd. Tako se, u prividno demokratskom poretku, stvara oligarhija samoživih i neodgovornih vlastodržaca u kojoj cvetaju demagogija, partijska lojalnost i korupcija.

Sve u svemu, ovaj kratak (p)opis dobrih i rđavih strana demokratije, kao da potvrđuje tačnost tvrdnje Vinstona Čerčila, koji je rekao da je „demokratija najgori oblik vladavine … osim svih drugih oblika koji se s vremena na vreme isprobavaju“. Da je demokratija ipak bolja od „svih drugih oblika vladavine“, pokazuju i dva, po mom mišljenju, najjača argumenta u njenu korist.

Prvi argument je sledeći. U svakoj zajednici konflikti između društvenih grupa i slojeva su neizbežni. Međutim, uslovno rečeno, ti konflikti mogu biti „loši“ i „dobri“. „Loši“ su oni u kojima se suparnici posmatraju kao neprijatelji. Oni se vređaju, kleveću i podvaljuju jedni drugima. Ukratko, ne ponašaju se racionalno. I postoje samo dva moguća ishoda „loših“ sukoba.

Oni se ili pretvore u nemire i nerede ili se represijom potiskuju, pa društvo počinje da kuva kao u ekspres loncu. S druge strane, u takozvanim „dobrim“ konfliktima postoji međusobno poštovanje i fer odnos, poštuju se procedure, argumenti se iznose racionalno, ljudi slušaju šta suparnici govore i ozbiljno to razmatraju. Na kraju, u mnogim slučajevima stiže se do kompromisa koji svi, ili skoro svi, prihvataju.

U svetlu razlike između „loših“ i „dobrih“ konflikata, jasno je da politički poredak demokratije favorizuje „dobre“ na račun „loših“ društvenih sukoba. On to čini tako, kako je to (opet) Čerčil istakao što je „posao demokratskog parlamenta da tuče pesnicama na ulici zameni borbom argumenata u skupštini“.

Drugi argument u prilog demokratiji je da ona pruža šansu za elementarnu kontrolu i odgovornost vlastodržaca. NJihove najkrupnije greške se „kažnjavaju“ legalnom smenom ili gubitkom vlasti na slobodnim izborima. Tako se na miran način prekida spirala pogrešnih odluka neodgovornog vladara, koja za državu može biti pogubna.

Dakle, demokratija ne garantuje da vlast i većina neće donositi pogrešne odluke, ali daje šansu da se te greške ili isprave ili da se ne ponavljaju u nedogled, jer se zbog njih odgovara gubitkom vlasti.

Završiću s jednim poređenjem. Ono je u vezi s građaninom, koji je alfa i omega vitalne demokratije. Zbog svoje delikatnosti ideal demokratije bih uporedio s komfornom limuzinom. Ipak, kao što znamo, takav auto će pružiti najbolje od sebe samo ako ga vozimo po dobrom drumu. A kad je o demokratiji reč, taj drum po kojem je „vozimo“ napravljen je od mentaliteta, kulture i motivisanosti građana, kao vlasnika demokratije.

Ako su građani valjani, to jest ako je drum kvalitetan, bez rupa i krivina, vožnja će biti bezbedna, a auto se neće brzo pokvariti ili slupati. Ali ako on liči na bespuće iz filma „Ko to tamo peva“ po kojem se trucka autobus Krstića i sina, onda je normalno da se po takvom bespuću, umesto limuzine (demokratije), kreću i sreću samo magarci, konji i volovi.

Poruka je prosta: valja nam graditi dobar (demokratski) drum, da bismo se po njemu vozili limuzinom, kao ljudi, a ne da nas večito neka marva vucara po stranputicama.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.