Demokratija paravan za lični i partijski apsolutizam

Šta je najveći problem u Srbiji? Šta je uzrok ovakvog haotičnog stanja u zemlji? Zašto se ovde politička neslaganja i razlike u uverenjima pretvaraju u otvorene i nasilne sukobe?

Glavni problem, uzrok i razlog ovakve situacije jeste – postojeći politički sistem. Taj politički sistem, nedorečen i polovičan, dozvoljava, omogućuje, otvara vrata, za zloupotrebu vlasti. Njegova rešenja, institucije i propisi su takvi da je pretvaranje proklamovane demokratije u faktičku autokratiju realan, i više puta viđen, razvoj događaja. Tako pod Miloševićem, tako danas.

Ruku na srce, ni onaj dvanaestogodišnji period između ova dva samovlašća nije bio do kraja zasnovan na poštovanju ustava i zakona. Povrh toga i manjkavosti važećeg Ustava, ustvari inoviranog Miloševićevog ustava iz 1990, u sebi sadrži norme koje se lako mogu zloupotrebiti. Jer, namera ustavopisca iz te davne godine nije bila u totalnoj promeni političkog sistema iz socijalističke autoritarnosti u istinski parlamentarizam. Naprotiv, namera je bila da se stari sistem u suštini očuva sa demokratskim dekorom na površini. Ustav iz 2006. je ovu ideju preuzeo ostavljajući dovoljno prostora za manipulativnost od strane vlastodržaca.

Sa aktuelnom vlašću je ova tendencija postala belodana. Ne postoji nikakav institucionalni autoritet koji bi reagovao i sprečio koncentraciju vlasti u rukama jednog čoveka i jedne partije. Ne postoji zato što nije predviđeno da postoji.

Osim predsednika države, sve su ostale poluge vlasti jalove i obesnažene ukoliko iza njih ne stane sam predsednik. A njegove moći su kombinacija formalnih i neformalnih vlasti. Ovo je tradicija koja ovde gospodari od Broza, preko pomenutog Miloševića do današnjeg prvog čoveka Srbije. Jedan čovek – jedna partija i svi državni organi njima podređeni i njima prožeti.

Demokratija je u Srbiji puki paravan. Smokvin list za lični i partijski apsolutizam. U Srbiji, svaka stranka koja se domogne vlasti, komandnog mesta političkom sistemu, počinje da liči na Komunističku partiju: ideološko čistunstvo, bespogovornost članstva, neprikosnovenost predsednika, vertikalna i horizontalna hijerarhija i prisustvo u svim segmentima vlasti.

Brojnost u stotinama hiljada međusobno povezanih i uzajamno zavisnih članova. Partijska knjižica je, tzv. „bumaška“, vredi više od svake fakultetske diplome, od svakog znanja i majstorstva. Uz ovo, naravno, ide partijski militarizam, ispiranje mozgova naciji, fabrikovanje jedne i jedine istine, izmišljanje neprijatelja „iznutra i iz vana“, širenje ksenofobije i teorija zavera, pozivanje na patriotizam i zaštitu države.

Dakle, politički sistem predstavlja okvir. Narodni mentalitet predstavlja plodno tle. Mi smo se, kao narod, navikli upravo na takav politički sistem. Mi i ne poznajemo nekakav drugačiji. Mi, u pravoj demokratiji, nikad nismo živeli. Za nas je samovlašće normalnost. Mi se tom svemogućem vladaocu, nekrunisanom monarhu silnijem od svakog kralja, obraćamo kad god nam nešto treba. Od njega očekujemo milost i dobru vest. Od njega zaziremo i sklanjamo mu se s puta. Ali mu idemo „na kapidžik“, doživljavamo ga kao natčoveka, pripisujemo mu neverovatnu sposobnost na granici genijalnosti.

„Najveći sin naših naroda i narodnosti. To majka više ne rađa, to se više ne događa“ toliko za podsećanje poštovanom čitaocu mlađeg pokolenja. Srbi su jednu kolektivističku ideologiju zamenili drugom. Komunizam nacionalizmom.

Suština je sledeća: građanin je nebitan, on je tu isključivo u službi višeg, opšteg cilja i ideala. On nema pravo na sopstveno mišljenje, već je obavezan misliti u skladu sa svojom klasnom, to jest etničkom, svešću. identitetom. Koliko je komunizam bio jedna uprošćena, trivijalizovana i anti-demokratska dogma, jednako je isti takav i ovaj nakaradan, izvitoperen i falsifikovan srpski nacionalizam.

Mi smo više generacija proveli u stadu, krdu, čoporu, jatu, koloniji, uzmi izraz koji ti se najviše sviđa ili najmanje ne sviđa, poštovani čitaoče, bilo kog pokolenja. Ali, tako je. Decenije provedene u zaglupljujućem kolektivizmu, u skupnosti u kojoj nema mogućnosti za afirmaciju individualizma, sopstvenosti, različitosti. Zato su nam strani pojmovi prava čoveka i građanina, političke slobode i jednakost ljudi pred zakonom. LJudska prava i prava žena, da ne pominjem.

Šta je starije, kokoška ili jaje? Stara, i veoma izlizana, zagonetka, znam. No, ovde je baš prikladna. Naime, da li je politički sistem stvorio narodni mentalitet ili je narodni mentalitet stvorio politički sistem? Nećemo biti načisto dogod se ne oslobodimo. I spoljašnjih okova i unutrašnjih predubeđenja. Dok ne budemo kadri, u velikoj većini, za pojedinačno, utemeljeno i razložno mišljenje. Dogod ne prestanemo da lutamo po bespućima idejnih zabluda. O svetu oko nas, o istoriji, sadašnjosti, vrednostima, dobru i zlu, korisnosti i moralnosti.
Uzurpacija vlasti je u Srbiji redovna pojava. Očekivana i poznata. Prihvaćena i ohrabrivana. Pogubna osobina. Uistinu pogubna.

No, na suprotnom polu stoji vekovna čežnja tog istog naroda, to jest jednog njegovog dela, za slobodom i demokratijom. Za ograničenje i kontrolu vlasti. Počev od buna protiv Miloševe despotske samovolje, preko slobodoumnog pokreta Svetozara Markovića, do disidentstva pod Brozom, opozicionarstva pod Miloševićem i studentskog bunta u sadašnjosti. Borili smo se, i borimo se, kako bismo iz kolektivizma iskoračili, kako bismo se oslobodili i emancipovali. Udaramo golim rukama na odmetnute vlastodršce, preprečujemo im put i neviđenom hrabrošću im se suprotstavljamo.

Mi smo narod koji robuje stereotipu i odbacuje stereotip u jedan mah. Lomimo se između krajnosti, lelujamo kroz istorijsko trajanje, ali ne odustajemo. Iz naraštaja u naraštaj.

Nekad nam se učini da smo u kolektivizam definitivno potonuli i da nam spasa nema. A onda, odjednom, ni od kuda neki se momci i devojke pobune, ustanu i iziđu vladajućem sistemu na megdan.

Dosad je, u dužim periodima, pobeđivala ona prva, podanička, svest naroda. Da li je kucnuo čas u kom će, konačno, pobedu odneti ideja slobode i demokratije? Potom bi na red došla i promena političkog sistema. I postepena promena mentaliteta onih što su zaslepljeni i omađijani.

Voleo bih kad bi moj odgovor, bez trunke sumnjičavosti i bez zadrške, mogao biti apsolutno potvrdan. Međutim…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.