Na jučerašnji dan pre tačno 80 godina desio se najvažniji eksperiment u ljudskoj istoriji.
Američki naučnici na čelu sa Dž. Robertom Openhajmerom uspeli su da u pustinji u Novom Meksiku detoniraju prvu atomsku bombu.
Ovo oružje, koje će Amerikancima pomoći da privedu kraju kampanju na Pacifiku, povešće svet u novu etapu istorije obeleženu strahom od nuklearnog armagedona.
Napori naučnika uključenih u super tajni projekat američke vlade pod kodnim imenom „Projekat Menhetn“, konačno su se ispunili 16. jula 1945. godine.
Nakon tri godine rada u najvećoj tajnosti, prva atomska bomba uspešno je detonirana na poligonu kodnog imena „Triniti“ u pustinji u Nju Meksiku.
Bez reprezentativnog testa, sumnja u efikasnost atomske bombe bi opstala. Čak i neki naučnici angažovani na projektu razvoja bombe gajili su sumnje da će bomba uopšte detonirati.
Svet nikad pre tog momenta nije video nuklearnu eksploziju i procene razaranja koje može da proizvede nije bilo moguće predvideti.
NASTANAK „NAPRAVE“ KOJA ĆE PROMENITI SVET
Nuklearni uređaj detoniran na Trinitiju, jednostavnog nadimka „Naprava“ (Gadget), bio je oblikovan kao velika čelična sfera.
Poput bombe „Fat Man“ bačene na Nagasaki, bio je to plutonijumski implozioni uređaj .
Ovi uređaji su efikasniji i snažniji od uranijumskih bombi zasnovanih na principu topa, gde je plutonijumski metak trebao da se zarije u uranijumsko jezgro da bi izazvao reakciju, kao što je bomba „Little Boy“ detonirana nad Hirošimom.
Plutonijumski implozioni uređaji koriste konvencionalne eksplozive oko centralng plutonijumskog jezgra da brzo sabiju i konsoliduju plutonijum, povećavajući pritisak i gustinu supstance. Povećana gustina omogućava plutonijumu da dostigne kritičnu masu, emitujući neutrone i omogućavajući lančanu fisionu reakciju da se nastavi. Da bi se uređaj detonirao, eksplozivi su bili upaljeni, oslobađajući udarni talas koji je kompresovao unutrašnji plutonijum i doveo do njegove eksplozije.
Naučnici su na raspolaganju imali dovoljno nuklearnog materijala (plutonijuma) za samo jednu bombu, ipak, poverenje u dizajn same bombe bilo je na visokom nivou uprkos manjku testiranja.
Postojao je konsenzus da je proba neophodna, ne samo radi testiranja parametara uključenih u detoniranje bombe ovakve snage, već i kao potvrda funkcionalnosti dizajna zasnovanog na imploziji.
BIRANJE LOKACIJE I „DŽAMBO“ KONTEJNER
Kao poligon za testiranje oružja izabran je Alamogordo, vojni poligon za testiranje artiljeriskog oruđa i bombi, koji se nalazio nešto više od 350 kilometara južno od Los Alamosa – „baze operacija“ za kreiranje bombe. Kodno ime poligona izabrao je direktor laboratorije u Los Alamosu, Robert Openhajmer, po uzoru na pesmu Openhajmerovog omiljnog – a i pisca njegove ljubavnice – Džona Dona.
Jedan jedinstven uređaj koji se pojavio na lokaciji u danima pred test bio je „Džambo“. „Džambo“ je bio cilindrični čelični kontejner. Njegova proizvodnja plaćena je neverovatnih 12 miliona dolara, a namenjen je da bude posuda za zadržavanje, u slučaju da test ne bude uspešan.
Plan je bio da plutonijumsko jezgro implodira unutar Džamba.
Međutim, dok su finalne pripreme za test bile u toku, naučnici su bili sve uvereniji da će test uspeti i stoga „Džambo“ nije bio upotrebljen. Umesto toga, bio je obešen na čeličnom užetu 800 metara od nulte tačke tokom testa. Eksplozija je uništila toranj, ali je Džambo ostao netaknut. Posle rata, američka vojska pokušala je da uništi „Džambo“ tako što je raznela njegove krajeve, ali bezuspešno, i danas se njegovi ostaci mogu videti na lokaciji testiranja.
12. jula, plutonijumsko jezgro bombe odveženo je u običnom civilnom automobilu do poligona za testiranje, 13. je počelo finalno sastavljanje bombe na farmi u blizini poligona, da bi 15. bilo završeno i bomba postavljena na 50 metara visoku platformu.
POSLEDNJI MINUTI DO EKSPLOZIJE
Vođe pojedinačnih departmana unutar projekta kreiranja bombe, general Lesli Grovs, Vanevar Buš, Džejms Konant, Ernest Lorens, Tomas Farel, Džejms Čedvik, Robert Openhajmer i drugi stigli su na poligon na kom je lila kiša. Lesli Grovs i Openhajmer, stajavši na krovu posmatračkog bunkera (jednog od četiri postavljena da zabeleže detonaciju) raspravljali su da li će se vreme poboljšati do početka testa zakazanog za 4 časa ujutu.
Momente pre testa su obeležile neke od verovatno najluđih opklada u istoriji. U momentima dok su čekali prestanak kiše, naučnici su raspravljali da li će eksplozija bombe, koja se bazira na cepanju atoma vodonika, dovesti do paljenja zemljine atmosfere zbog manjka inhibitora reakcije i ukoliko se to desi – da li će uništiti samo Nju Meksiko ili celu planetu zemlju.
Ukoliko ste gledali film „Openhajmer“ u režiji Kristofera Nolana, sigurno se sećate scene gde je Džordž Kistiakovski spreman da stavi svoju mesečnu platu na crtu, siguran da će detonator u bombi proraditi i da će imati uspešan test. Sa druge strane, Edvard Teler je celu postavu naučnika u bunkeru činio nervoznim premazujući se enormnim količinama kreme za sunce, pritom je nudeći kolegama okolo.
atomska era je stigla
U 3:30 časova, general Grovs i Openhajmer pomeraju vreme testa na 5:30. U 4:00 časa kiša je prestala da pada. Kistiakovski i njegov tim navili su uređaj ubrzo nakon 5:00 časova ujutru i povukli se u bunker. Tokom poslednjih sekundi, većina posmatrača legla je na zemlju sa stopalima okrenutim prema pravcu iz kog će eksplozija doći i jednostavno čekala.
Tačno u 5:30 ujutru u ponedeljak, 16. jula 1945. godine, započela je nuklearna era. Dok su zaposleni na „Projektu Menhetn” napeto posmatrali, uređaj je eksplodirao iznad pustinje Nju Meksika, anulirajući toranj i pretvorivši asfalt oko njegove baze u zeleni pesak.
Nekoliko sekundi nakon eksplozije pojavio se ogroman udarni talas i zid vrućine koji su se proširili pustinjom. Niko nije mogao videti zračenje nastalo eksplozijom, ali su svi znali da je prisutno. Čelični kontejner „Džambo”, težak više od 200 tona i dopremljen u pustinju samo da bi bio izuzet iz samog testiranja, pomeren je čak iako se nalazio više od kilometra od epicentra.
Dok se narandžasto-žuta vatrena kugla širila i uzdizala, pojavio se drugi stub, uži od prvog, koji se zatim spljoštio u oblik pečurke, čime je atomska era dobila vizuelnu sliku koja je ostala urezana u ljudsku svest kao simbol moći i zastrašujućeg razaranja.
Post Views: 47
