Da, zagađeni vazduh моže da nam promeni i DNK

0
51
(Peter Parks/Agence France-Presse — Getty Images)

Toksini iz vazduha škode nam na mnogo načina. Pored dobro poznate
povezanosti sa rakom pluća i srčanim bolestima, naučnici sada pronalaze nove
dodirne tačke sa poremećajima poput dijabetesa i Alchajmerove bolesti.

Još uvek nije do kraja poznato na koji način zagađenost vazduha do
toga dovodi. Naučnici takođe pokušavaju da otkriju kako su neki ljudi stekli
otpornost.

Neki istraživači tvrde da se odgovori na ova pitanja nalaze u
našoj evolutivnoj prošlosti. Naši preci su se takođe borili sa toksinima iz
vazduha, navode Bendžamin Trambl sa Univerziteta u Arizoni i Kejleb Finč sa
Univerziteta u Južnoj Kaliforniji.

Oni dodaju da su preci razvili otpornost na ove zagađivače, te da
nam danas ta adaptacija pruža zaštitu, doduše ograničenog raspona, od otrova u
vazduhu. Neke genetske adaptacije, sa druge strane, dovele su do toga da smo
podložniji bolestima.

Pre oko sedam miliona godina, u Africi su se intenzivirale suše. U
savane bi periodično stizale snažne peščane oluje iz Sahare.

“Kada se podigne prašina, nastaju problemi sa plućima”, navodi dr
Finč.

Pluća prvih ljudi takođe su bila iritirana polenom i česticama
fekalnih materija koje su proizvodile životinje.

Dr Finč i dr Trambl zagovaraju stav da bi naučnici trebalo da uzmu
u obzir mogućnost da su ove okolnosti promenile našu biologiju.

Jedno shvatanje gena je da su značajno evoluirali otkada su se
naši preci iselili iz šuma.

Jedan od njih je MARCO koji služi kao šema za proizvodnju
molekularne kuke koju koriste ćelije imunosistema u našim plućima. Ti molekuli
raščišćavaju bakterije i čestice.

Udisanje prašnjavog vazduha dovelo je do evolucije ovog gena kod
naših predaka koji su lutali savanama. Tako kaže hipoteza dr Finča i dr Tambla.

Kasnije su naši preci ovladali vatrom. Dim je stvorio novi
evolutivni pritisak, veruju dr Finč i dr Tambl. Došlo je evolucije enzima
jetre, na primer, kako bismo mogli da se oslobodimo toksina koji iz pluća
putuju kroz krvotok.

Geri Perdu sa Univerziteta u Pensilvaniji i njegove kolege
pronašli su dokaze da je dim podstakao evoluciju još jednog gena – AHR. Ovaj
gen stvara proteine. Kada se toksini zalepe za protein, ćelije oslobađaju
enzime koji neutrališu otrov. Ipak, fragmenti koji ostaju iza toga mogu dovesti
do oštećenja tkiva.

Dr Perdu veruje da je kod ljudi razvijen slabiji AHR odgovor kao
kompromis kako bi se minimizovala šteta koju nam nanose toksini iz vazduha, ali
uz što manje sporednih efekata.

Istraživači su otkrili i da gen ApoE4 povećava rizik od demencije
pri izloženosti zagađenom vazduhu. Ova istraživanja, međutim, odnose se na
industrijalizovane zemlje.

Kada su istraživači posmatrali društva poput poljoprivrednika u
siromašnim selima u Gani ili šumara u Boliviji, ApoE4 imao je drugačiji efekat.

U ovim društvima su veliki uzročnik smrti infektivne bolesti. Na
takvim mestima, ApoE4 povećava šanse da ljudi dožive odraslo doba i imaju decu.

Prirodna selekcija možda je davala prednost ApoE4 stotinama hiljada godina, ali taj gen i drugi slični njemu možda su imali štetne sporedne efekte koji su bili nevidljivi sve do ovog čađavog, zadimljenog modernog doba.

Piše Karl Cimer

© 2019 The New York Times

Original Article