Da li su SAD spremne za ženu u Beloj kući i u čemu je snaga Kamale Haris: Analiza Sajmona Dženkinsa za Gardijan

Kamala Haris je sada favorit da bude kandidat Demokratske stranke za najmoćniji posao na svetu.

Čini se da je krajnje nedovoljno kvalifikovana, ali kritikovanje propusta lidera koje je nametnula američka demokratija odavno je evropski sport. Umesto toga, možda bi bilo korisnije predložiti njihove moguće prednosti, ukazuje u analizi za Gardijan Sajmon Dženkins.

Haris je 59.-godišnja kalifornijska advokatica i ćerka akademika imigranata, jedan Jamajčanin, drugi Indijac.

Izuzetno ambiciozna, postala je državna tužiteljka i na kraju senatorka. Bila je prva žena, prva crna Amerikanka i prva Amerikanka iz Južne Azije na mestu potpredsednice SAD.

Iako se čini verovatnim da će Trampova kampanja usredsrediti linije napada na njenu rasu i pol, dve izborne pobede Baraka Obame – uprkos beskrajnim teorijama zavere koje se usredsređuju na njegovo nasleđe – sugerišu da to ne bi nužno bilo dobro kod birača.

A SAD su sigurno spremne za ženu u Beloj kući.

Mnogo se govorilo o njenom nedostatku dostignuća kao potpredsednice, ali dostignuća su retka u toj funkciji.

Bajden ju je u početku opsedao otrovanim peharom granične krize sa Meksikom. Njegovi kritičari namerno to tvrde.

Domaća politika je, takođe, puna podela oko pitanja abortusa i kriminala. U prvom slučaju, Haris je bila otvorena aktivistkinja. O drugom je napisala dirljivu iako konzervativnu knjigu.

Hitni zadatak Harisove jeste da zavari razbijenu demokratsku stranku u borbenu mašinu koja je sposobna, ako ne da zaustavi Trampa na putu, onda barem da izabere Kongres koji može da ometa njegove divlje ambicije.

Za to su potrebne različite liderske veštine.

U svom izazovnom delu „Mit o jakom vođi“, politikolog Arči Braun srušio je tezu da su ličnosti koje „dominiraju nad kolegama i koncentrišu donošenje odluka u svojim rukama“ najuspešnije i najharizmatičnije.

Izvlačeći dokaze sa obe strane Atlantika, zaključio je da je „kolegijalno vođstvo“, koje se tako često smatra slabošću, zapravo snaga.

On je citirao Ajzenhauera i Regana u SAD i Atlija i Vilsona u Britaniji.

U Britaniji, moć proizilazi iz sposobnosti lidera da deluje u skladu sa kabinetom i parlamentarnom strankom.

Isto tako, u SAD-u leži u raspoređivanju partija u Kongresu, u pregovorima o kontrolama i ravnotežama.

Lideri retko pobeđuju tako što se nadvisuju nad institucijama vlasti i priklanjaju ih svojoj volji, kao što se Obama našao u borbi za „Obamaker“ i kontrolu oružja.

Snaga Harisove leži negde drugde, u podršci ujedinjenom establišmentu Demokratske stranke, traumatizovanoj načinom na koji se Bajden povukao.

Taj establišment sada ima sopstveni interes da se okupi oko nje. Ona nema svoju izbornu jedinicu. Biće joj potrebni partneri, podržavaoci, saveznici i pomoćnici, tim sa iskustvom i talentom.

Oni moraju da podstaknu podršku u ključnim državama, promovišući njene prednosti i minimizirajući njene slabosti.

Mnogim bivšim predsednicima nedostajalo je iskustvo na visokim funkcijama, ali to ne mora biti nedostatak.

Inkvizitorska ovlašćenja Haris kao advokatice i iskustva u senatskim komitetima ukazuju na veliku inteligenciju.

Spremnost za učenje je često korisnija od uverenja da ste već naučili. Sve dok Haris sluša savete, mogla bi da pobedi.

Štaviše, Amerikanci očajnički žele da izbegnu još jedno Trampovo predsedništvo sada nemaju opciju. Moraju pomoći Haris da obavi posao kako treba.