Da li EU zaista može da kupi američke energente za 750 milijardi dolara?

Evropska unija je za dlaku izbegla trgovinski rat sa Sjedinjenim Američkim Državama, obećavši da će kupiti američku naftu i gas za 750 milijardi dolara do kraja mandata Donalda Trampa, ali postizanje tog cilja biće gotovo nemoguće, prenosi Politiko.

Za sada je Brisel pružio oskudne detalje o tome kako će kupovina funkcionisati, ali ograničene zalihe SAD, tehničke prepreke i mala ovlašćenja EU nad uvoznim sporazumima znače da će postizanje cilja biti izuzetno teško, bez obzira na specifičnosti.

Brojke su „potpuno nerealne i neverovatne“, rekla je stručnjak za gas i viša analitičarka u kompaniji Kpler Laura Pejdž.

EU je povećavala kupovinu tečnog prirodnog gasa od SAD nakon prekida snabdevanja iz Rusije, a Tramp je stalno isticao da je povećana kupovina američkih energenata ključni zahtev za ublažavanje trgovinskih tenzija sa Briselom.

„Kupovina američkih energenata diverzifikovaće naše izvore snabdevanja i doprineće energetskoj bezbednosti Evrope“, rekla je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, napominjući da će to pomoći bloku u naporima da „zameni ruski gas i naftu značajnim kupovinama američkog tečnog prirodnog gasa, nafte i nuklearnog goriva“.

„Spremni smo za te kupovine i verujemo da su ove brojke dostižne“, ponovio je evropski komesar za trgovinu Maroš Šefčovič.

Problem je, međutim, što nisu svi uvereni u to.

EU je prošle godine potrošila 375 milijardi evra na uvoz energenata, uključujući 76 milijardi evra iz SAD, rekala je Pejdž, što znači da bi blok morao da utrostručiti uvoz iz SAD u naredne tri godine i da pritom odustane od drugih dobavljača, poput Norveške, koja obezbeđuje jeftiniji gas gasovodom.

Ni potpuno isključivanje ruskih energenata iz jednačine ne bi napravilo veliku razliku, jer je EU prošle godine potrošila samo 23 milijarde evra na uvoz nafte, gasa i nuklearnog goriva iz Rusije.

Istovremeno, SAD su prošle godine izvezle naftu i gas u vrednosti od samo 166 milijardi dolara, objasnila je Pejdž, što znači da bi morale da preusmere sav svoj izvoz u EU, pa i više od toga, „što se jednostavno nikada neće desiti“, posebno zato što izvoz američkog LNG obično ide najvišem ponuđaču širom sveta.

To nije jedina tehnička poteškoća, jer EU trenutno kupuje 12 procenata nafte i goriva od SAD, prema rečima šefa analize trgovina sirovom naftom u Kpleru Himajuna Falakšahija.

„Ta brojka bi mogla da se podigne na maksimum 14 procenata, s obzirom na to da rafinerije EU mogu da obrađuju samo ograničene količine američke specifične mešavine nafte, i ovaj plan je zaista fantazija“, rekao je.

Visoki zvaničnik EK je, takođe, izjavio da bi sporazum bio uslovljen specifičnim okolnostima, kao što su dovoljna LNG infrastruktura u Evropi i američki kapacitet za isporuku.

Još jedan izazov je pitanje kako bi Brisel olakšao te kupovine, s obzirom na to da ne igra nikakvu ulogu u nabavci energenata.

Zvaničnik Komisije je rekao da obećanje „nije nešto što EU kao javna vlast može da garantuje“, već „se to zasniva na namerama privatnih kompanija“.

A privatne kompanije za sada ne vide ekonomsko opravdanje za to.

„EU nije kompanija. Hoće li primorati kompanije da kupuju gas i naftu od SAD. Ako iza ovoga stoji komercijalno opravdanje, kompanije će to učiniti, a u suprotnom, to je očigledno samo prazna vest“, rekao je Politiku jedan stručnjak za gas u vodećoj kući za trgovinu energentima.

Kako stvari stoje, čini se da je „EU bila spremna da se složi oko bilo koje cifre kako bi izbegla carine od 30 procenata“, rekla je viši istraživač i stručnjak za gas u Centru za globalnu energetsku politiku An-Sofi Korbo.