Čovek koji je sam sebe zvao „umetničkom svinjom“

„Okrenut leđima publici, ispred mikrofona, u različitim tonovima i intonacijama, šaputao je, vikao, besneo, urlao, apelovao, umoljavao, ili prosto opet i iznova postavljao isto pitanje – ‘Was ist Kunst?’ Ovo se dešavalo pred zidom na kom su velikim slovima bile rukom ispisane iste reči i ispred kog je utihnuta žena obamrlo sedela gledajući nemo publiku dok je pored nje je stajao neki muškarac sa crnom vrećom preko glave i konopcem oko vrata.

Događaj je trajao oko dvadeset i pet minuta sve dok Todosijević nije bio potpuno iscrpljen, a njegov prozukli ali snažni glas se jedva čuo. Sve je to bilo uznemiravajuće za videti, čuti i posvedočiti“.

Ovako kritičarka Kristina Stajls opisuje performans „Was ist Kunst?“ koji je Raša Todosijević izveo u Beču 1977. To je bilo jedno od nekolicine izvođenja ovog rada u Beogradu, Zagrebu, Torinu, Parizu, Varšavi, Lublinu i Gracu tokom 1977. i 1978. godine, rada koji se danas nalazi u kolekcijama najprestižnijih svetskih muzeja moderne i savremene umetnosti. Prva verzija je izvedena u selu Brdo u Istri 1976. tokom događaja koji je producirala galeristkinja Ursula Krincinger.

Po Todosijevićevom svedočenju performans je bio potaknut atmosferom seoske izolacije koja je bila suprotna od urbanog ambijenta koji je za njega predstavljao jedini kontekst za umetnost. Inicijalno je služavka Krinzingerove trebalo da učestvuje u radu jer je za nju rečeno da je bila „blago retardirana“. Pošto mu je to bilo zamereno, Todosijević je pozvao umetnicu Patrišu Henings, čija mu se „ravnodušnost i nezainteresovanost“ dopala, te je ona postala prva „žrtva“ njegovog neumoljivog saslušavanja.

Video koji je tom prilikom snimljen sastoji se od statičnog kadra od trideset minuta – klaustrofobično nepokretnog krupnog plana lica Heningsove i zvuka verbalnog maltretiranja koji je zahtevao nemogući odgovor od pasivnog subjekta. Originalni snimak je bio navodno nestao samo godinu dana kasnije, i u Beogradu je ovaj video prikazan samo jedanput krajem 1976. u SKC-u, da bi ga Krincinger ponovo pronašla dvadeset i pet godina kasnije zahvaljujući upornosti kustosa Haralda Zemana koji ga je onda prikazao na velikoj izložbi „Krv i med“ u Beču 2003.

Ipak, najpoznatija verzija ovog Todosijevićevog rada izvedena je kao video-performans u Beogradu 1978. pod nazivom „Was ist Kunst, Marinela Koželj?“ Koželj, Todosijevićeva životna partnerka, redovito je sudelovala u ranim Todosijevićevim radovima, počev od njegove žive instalacije za izložbu „Drangularijum“ održane 1971. (izložbe koja je inaugurisala novu beogradsku scenu koja se počela okupljati oko Galerije SKC) kao i u možda ključnom Todosijevićevom radu iz prve polovine sedamdesetih, performansu „Odluka kao umetnost“ iz 1974.

Video „Was ist Kunst, Marinela Koželj?“ snimljen je u kolor U-matiku i tehnički je boljeg kvaliteta od crno-belog snimka iz 1976. Ali i ovaj video predstavlja nemontirani materijal u „realnom vremenu“ što je i bila jedina forma video umetnosti za koju je Todosijević bio zainteresovan. Suočeni smo sa krupnim planom pasivnog i bezizražajnog lica Marinele Koželj koje umetnikova ruka pipa, gura i maltetira dok iz off-a čujemo njegovo agonijsko urlanje u kom do iznemoglosti ponavlja jedno te isto pitanje.

Utisak je da prisustvujemo nekoj vrsti policijskog šikaniranja u kom se umetnik pretvara u nasilnu figuru moći. Nemački jezik je dakako ovde korišćen kao sterotipno naredbodavan, što je u to vreme u Jugoslaviji pojačano kroz popularne predstave okrutnih nacista u partizanskim filmovima.

Ovaj arogantni i nasilni pokušaj da se iscedi odgovor na pitanje na koje nikada nisu postojali zadovoljavajući odgovori, deluje kao forma suvišne i repetitivne okrutnosti koja ne nosi nikakvu prijatnost i postaje gotovo neizdrživa za gledanje. Dejan Sretenović je u katalogu prve Todosijevićeve retrospektivne izložbe u Beogradu (Muzej savremene umetnosti, 2002) istakao da iako Todosijević usmerava svoju agresiju prema drugim protagonistima ili objektima u njegovim performansima, ovaj čin ne proizvodi nikakvu empatiju prema njima od strane publike.

Ako se Todosijevićevi performansi kao što su „Odluka kao umetnost“ ili upravo „Was ist Kunst“ uporede sa istovremenim „Ritmovima“ Marine Abramović, možemo identifikovati dva pola u njihovom korišćenju živih tela kao materijala umetničke intervencije – dok Abramović istražuje mazohistički kapacitet izvođačkog tela, Todosijević istražuje neku vrstu sadističkog ekscesa u umetnosti performansa.

Rad takođe referira na neke tradicionalne umetničke matrice, kakva je dijalektika između umetnika i modela (koji je stereotipno ženski) i između intencije i interpretacije nekog umetničkog čina. Možda i centralno postignuće ovog rada leži u izazovu koji on postavlja prema humanističkom obećanju umetnosti kao izrazu „čovečnosti“ – jer kao i u slučaju rada „Odluka kao umetnost“, ovde smo svedoci agonijskog ponašanja koje briše humanističke diskurzivne okvire.

Gotovo kao jedan oblik refleksije Altiserovog ili Lakanovog filozofskog antihumanizma, Todosijević je u svojim radovima obavio transgresiju mita o racionalnom i humanom subjektu umetnosti. Njegovi umetnički činovi nisu nosili obećanje da ćemo se uz njihovu pomoć osetiti bolje i ispunjenije, već da se moramo osetiti gore i bolesnije da bismo artikulisali istinu, upravo kao tokom Lakanovih psihoanalitičkih seansi. „Was ist Kunst?“ povezuje „mikro-procedure“ ideologije sa govorom Velikog Drugog (akademije, države, nacije, umetnosti) odakle nam dolazi svaka ideološka „interpelacija“.

U Todosijevićevoj umetnosti se gube svi tragovi humanističkog verovanja u umetnost kao formu duhovnog izlečenja, ali se artikuliše snažno ubeđenje u umetnost kao mesto strukturalnih antagonizama, ideološke borbe i dijalektičkog mišljenja. U jednom od svojih ključnih tekstualnih radova, pod nazivom „Umetnost i revolucija“ iz 1975, on situira svoje antagonističko i disenzualno posvećenje umetnosti rečima da „samo kroz etičke, političke i društvene borbe, umetnost izoštrava i potcrtava svoje značenje.“

Ako su nove umetničke prakse od kraja šezdesetih bile grundirane entuzijastičnom eksklamacijom Jozefa Bojsa da je svaki čovek umetnik (Jeder Mensch ist ein Künstler!) one krajem sedamdesetih doživljavaju svoju imanentnu kritiku u agoniji Todosijevićevog pitanja. „Was ist Kunst?“ je svakako postao jedan od najuticajnih radova jugoslovenske nove umetničke prakse, što postaje odmah evidentno s pojavom grupe Laibach i kolektiva Neue Slowenische Kunst ranih osamdesetih.

Njihova strategija „preterane identifikacije“ sa agresivnom retorikom totalitarizma, korišćenje nemačkog jezika u tu svrhu, i uopšte zamena humanističke kritike ideologije nekim višesmislenim mimezisom njenih nasilnih manifestacija, dugovaće dosta, i po njihovim sopstvenim iskazima, Todosijevićevom radu. U Lakanovoj psihoanalizi definisan je pojam „enuncijacije“, kao specifični čin koji izvodi nekakvo „ja“ a koji zapravo potvrđuje da jezik uvek dolazi od Drugog, i da je utisak da je to „ja“ gospodar svog govora samo iluzija.

U Todosijevićevim performansima, i drugim radovima poput instalacija koje će tokom devedesetih biti objedinjene naslovom „Gott liebt die Serben“ (Bog voli Srbe) nisu samo ogoljeni društveni odnosi posredovani umetnošću već je i sam umetnički čin ispražnjen onog svog poslednjeg utočišta koji radikalnu umetnost bar autorizuje kao „dobronamernu kritiku“. O tome govori i niz Todosijevićevih radova u kojima on samog sebe vređa i naziva „umetničkom svinjom“ ili „srboboljševikom i lopovom“.

Zato hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.