Pred veliki koncert Partibrejkersa 26. februara u zagrebačkoj Tvornici kulture frontmen benda Zoran Kostić Cane dao je intervju tamošnjim medijima, a osim priče o povodu za svirku, 40 godina od nastanka benda, Cane je govorio i o drugim zanimljivim životnim temama.

On je izneo svoj lični stav o pandemiji koja nam je izmenila živote, o religioznosti, o mladosti, univerzalnim vrednostima, ali i o aktuelnoj društvenoj situaciji u Srbiji i regionu.

Mi vam prenosimo ovaj zanimljiv razgovor, objavljen na portalu Večernji.hr.

Vraćate se u Zagreb, grad u kojem uvek volite nastupati. Šta nam pripremate?

Zagreb je jedno od naših najdražih uporišta. Iduće godine biće 40 godina otkad smo tu prvi put nastupili. Publika u Hrvatskoj nas voli, u Zagrebu uvek imamo dobar prijem. Verujem da će biti O.K. jer smo se zaželeli svirke.

Dosta muzičara govori kako im je tokom zadnje dve godine najviše nedostajala svirka. Verujem da je i kod vas tako?

Jeste, jer ovo vreme sa svim svojim informacijama i porukama odvelo nas je u apstrakciju i to jako opasnu. Ljudi svašta pričaju, nema slobodnog rezonovanja, sad je sve apstrakcija što se priča. Ne znam je li istina ono što se priča, da nam namerno truju srž bića.

Vi ste, dakle, uvereni da ovaj virus nije nastao prirodnim putem?

Normalno da nije. Neko je stotinama godina radio na ovome, na ispunjenju plana da se igra sa nama. Ja se ipak pridržavam svih mera, nosim masku i ne izlazim puno. Pazim se pa šta Bog da. No, siguran sam da je ovo veštački virus.

Preselili ste se iz Beograda u Zrenjanin. Znači li to da vam više odgovara manja sredina?

Manje je frustracija, mirnije se živi, premda je i ovde carstvo osiromašenog betona.

Partibrejkersi ove godine slave 40 godina postojanja. Je li vam brzo proletelo vreme?

Pa ne baš, ali sam se juče jako iznenadio kada sam shvatio da mi sin puni 30 godina. Rekao sam mu: ‘Davide, pa zar već trideseta?’ A on mi je odgovorio: ‘Zadnjih pet je tako proletelo.’ On nije ni osetio. Četrdeset godina Brejkersa je i 40 godina mog života. Nisam ja sad samo svirao, valjda sam i nešto drugo napravio u životu?

Počeli ste na samom kraju novog talasa, uostalom bili ste predgrupa Šarlu akrobati na njihovom zadnjem koncertu. Kako pamtite ta vremena?

Mi smo u suštini bili pravi rokeri, a to smo i ostali. Krasili su nas jezik i energija ulice. To je bio rok sa pank bazom i nismo imali veze sa ekipom iz Paket aranžmana, iako smo bili deo te scene. Šarlu akrobati smo bili predgrupa na tri koncerta, a tada je stvarno bilo puno talentovanih i dobrih bendova.

Zanimljivo je da ste i vi prvi album, kao i drugi beogradski bendovi, snimili za Jugoton. Je li i kod vas „krivac“ bio Siniša Škarica?

To pitanje treba postaviti ovima iz diskografske kuće PGP RTB, koji i danas ne mogu shvatiti neke stvari. Sećam se kada je Škarica dobio demo snimke naših pesama ‘1000 godina’ i ‘Večeras’, da nam je rekao: ‘Dođite u Zagreb, mi ćemo vam platiti studio i izdaćete ploču za Jugoton.’ No, onda su nas odbili s drugim albumom, jer im kao nismo bili dovoljno buntovni. A na tom drugom albumu su bile pesme poput ‘Prsten’, ‘Put’, ‘Mesečeva kći’ i druge. E to vam je paradoks, tražiš nešto što misliš da je za tebe, a dobiješ nešto što ne razumeš. Mi smo uvek bili ‘trinaesto prase’, autsajderi i ostali smo anderground, iako smo imali velike koncerte za hiljade ljudi. Znali su nam često predlagati sulude ideje, pa kad smo snimili ‘Hipnotisanu gomilu’ i ‘Kreni prema meni’, tadašnja diskografska kuća rekla nam je: ‘A mogli biste sad i napraviti obradu neke pesme.’ Mi smo vam bili stena na kojoj se razbijao talas nerazumevanja. A nama u bendu bilo je najvažnije da li nam se nešto sviđa ili ne. Imali smo i milion grešaka, ali u principu smo verovali kako niko ne može imati prava nad nama.

Jedan od bendova koji je bio dugovečan je i Parni valjak. Nažalost, nedavno smo ostali bez njihovog pevača Akija Rahimovskog…

I pevači umiru, zar ne? Ne znam ko je sledeći pevač, možda sam ja?

Ove godine obeležava se 30 godina od projekta Rimtutituki, u kojem ste sa članovima Električnog orgazma i EKV-a protestovali protiv rata i mobilizacije. Kako danas gledate na to? Je li vas tada bilo strah?

Nije, mada nije bilo jednostavno. Morali smo to napraviti i ćao. Hteli smo pokazati da ima i drugačijih ljudi od te ‘hipnotisane gomile’. Možemo se zezati i biti ovakvi ili onakvi, ali ljudski život je iznad svega. To je bio naš put do Boga.

Kako sada gledate na aktuelnu situaciju u Srbiji? Ima li opet ‘hipnotisane gomile’?

Svuda je to isto. Politička korektnost je sve pojela, pokvarila je umetnost, dovela je laž i licemerje u prvi plan. Svuda ljudi teško žive, mi smo deo jednog svetskog procesa, a pogotovo je tako na ovim našim prostorima. Neverovatno mi je da mi sami ne možemo napraviti svoj posao, srediti susedske odnose. Uvereni smo da smo druga klasa ljudi, a da su oni na Zapadu neke face. E nije tako. Ko su ti ljudi da mi govore šta ću raditi? Imam osećaj da samo popunjavamo naše živote u korist tuđeg profita. Onda imamo još jedan problem. Feministkinje su dale pravo ženi da ostane sama. To je s*anje. Žena će na*ebati od žene. Kako da vam objasnim? Da nema tate i mame, ne bi bilo ni nas. Tvrdnja kako žena može živeti bez muškarca je suluda. To su sve surogati pravog života koji se nameću kao jedino pravo žene. A nije tako. Najveće pravo žene je da bude žena, da bude prekrasna. Žene su snažnije i veće od muškaraca. Iza svakog muškarca stoji žena, a muškarac je samo daljinski upravljač u njenim rukama.

Koliko vam religija pomaže u životu?

Religioznost nije završen proces, nego traje celoga života, do zadnjeg časa kada kažeš: ‘Gospode, pomiluj me grešnog, spasi me i oprosti mi.’ Pomaže samim tim što bistri naš um i štiti nas od svih obmana i gluposti koje nas okružuju. Često čujemo kako neko kaže: ‘Moram napraviti ovo ili ono.’ Ne mora se ništa, čovek samo mora dati odgovore i od toga zavisi ide li gore ili dole. Nemojte misliti da sam neki agitator, ko voli, nek izvoli.

Vratimo se muzici. Nedavno ste sa grupom Artan Lili snimili pesmu ‘Rokenrol posle rokenrola’. Ima li uopšte rokenrola posle rokenrola?

Suočio sam se sa razmišljanjima mlađih kolega koji misle kako ga neće biti, ali ja sam uveren da će ga biti, kao što će biti i dobrih ljudi. Mislim da će ta muzika opstati jer nudi velike ideale, ljubav prema ljudima i prema svojoj slobodi, te individualnost koja ide u korist zajednici. Ljudi su zloupotrebili rokenrol, pa svašta podrazumevaju pod tim. Još uvek ima i starih rokera. Tu su Stonsi, Bob Dilan, Van Morison, Džeri Li Luis. To su slamke spasa. Voleo bih da svi ideali koji su nas krasili kad smo bili mladi žive i dalje u nama. Živi i pusti druge da žive i ne radi ono što ne bi da drugi rade tebi. Ako nestane životnog uverenja, više neće biti ni rokenrola.

Cane Partibrejkersi: Poruka za region je u svakoj našoj pesmi

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)