Lako je pomisliti da je sezonski rad na primorju nešto između posla i zadovoljstva, ali onaj ko se u to nije upustio ne zna koliko to ume da bude iscrpljujuće i nautičkim miljama daleko od uživanja.

Portal Nova preneo je anonimnu ispovest jedne devojke koja je radila sezonu u Hrvatskoj kao ispomoć u kuhinji, nakon čega se više nikad nije vratila tom poslu i u to mesto.

Sve je u početku delovalo kao mnogo dobra priča. Radiš osam sati u restoranu koji gleda na more, a imaš organizovan i smeštaj i hranu. Da ne pričam da je plata bila skoro dve hiljade evra za ispomoć u restoranu. Ne moraš da brineš ni za šta i jedino na šta se ljudi nekako fokusiraju pre nego što odu tamo su – more i novac.

Stigla sam u jedno malo mesto blizu Makarske i bila orna da radim. Pokupili su me na autobuskoj stanici i sve vreme su me upućivali u posao, a nisam bila ni svesna da ću nakon trinaestočasovnog putovanja autobusom – odmah biti bačena u kuhinju da radim. Ali, okej, već mi je pred sam dolazak u smeštaj sve bilo jasno, imala sam sat vremena da se smestim u sobu, iskuliram i spremim za smenu. Možete misliti u kakvom sam stanju bila.

Elem, u razgovoru za posao rečeno je da se radi o apartmanima za zaposlene koji se sastoje iz sobe sa dva kreveta, dva mala ormana i zajedničkim kupatilom. Međutim, kada sam ja stigla tu, ispostavilo se da su ti ‘apartmani’ u stvari sobe, a da kupatila ne da nije bilo u svakom apartmanu, nego uopšte nije postojalo ni jedno. Bilo je tri sobe sa krevetima na sprat, te je nas 12 koristilo jedan wc – koji se nalazi u sklopu apartmana u kom su boravile gazde. Ne daj Bože da ti se pripiški u sred noći, a oni bi zaključali svoj apartman da se naspavaju, te smo mi morali da se snalazimo. Samo ću reći, postojalo je veliko dvorište, i nije mi žao.

Posteljina je bila čista, mirisala je, ali baaš stara. Čaršavi su na sebi imali pečate iz nekih bolnica, a ćebad je bila vojnička. I znate šta, nije nas bilo briga, toliko bismo bili umorni da niko od nas nije ni zagledao u šta uveče leže.

A što se tiče pranja veša, mašina se uključivala jendim danom nedeljno i to za svaki sobu po jednom, pa vi računajte koliko odeće stane u te tri ture. Dosta toga smo prale na ruke i to uglavnom u sred noći kako gazde ne bi vikale što trošimo silnu vodu na česmi u dvorištu.

Ali da se vratim ja na posao.

Prvi radni dan sam doživela da se deru na mene jer sam previše spora, kao i da gulim krompir previše ‘debelo’ i pitanje koje mi je bilo kao šamar: ‘hoćeš ti platiti sav taj višak krompira koji baciš?’ Iako je očigledno krompira bilo i previše jer su gajbe sa istim smrdele na pokvareno povrće – jer su se donji slojevi totalno ugruvali i od vrućine već raspadali. Ali, okej, rekla sam sebi da neću da odustanem i da sam došla da zaradim makar crkla – ipak je to vrlo značajan novac i mogla bih da budem mirna za bar dve godine studija, što uopšte nije malo.

Sve u svemu, smena mi je počinjala u 14h što bi značilo da radim do 22h… ali malo morgen. Radilo se dokle god su gosti dolazili, a s obzirom da se nalazimo uz more – njih je uvek bilo. Makar to bili pijani Englezi koji u 12 svraćaju na burgere… Da, u primorskom restoranu pravili su i burgere.

I tu noć zatvorili smo u jedan sat posle ponoći a ispomoć u kuhinji se pretvorila u pomaganje u čišćenju i raspremanju celog restorana. I prepakivanju namirnica koje su se ponovo zamrzavale.

Nisam stigla ni sa kim lepo ni da se upoznam, a već sam želela da idem kući.

Ako mislite da na moru u skupocenim restoranima jedete sveže morske plodove – varate se. Uglavnom su to bili smrznute uvezene namirnice, jer je tako jeftinije, i da ne pričam da se to nekoliko puta zamrzavalo i odmrzavalo. Što sam potvrdila u razgovoru sa još nekoliko sezonaca koji su radili u različitim restoranima.

Kuvar je bio ludilo. Mislim da se nikad nije kupao, uvek je bio prljav i pušio je cigaru dok kuva, a ovo je važio za jedan od boljih restorana u tom mestu. Zaista. Lokalci su baš bili ponosni na njega.

Motiv – novac. Opravdavali su sve velikim platama i pitanjem: ‘misliš da bi negde zaradila toliko za ovaj poslić?’ Poslić…

Jedino zbog čega zaista odeš kući sa punim džepovima je zato što od premora nemaš snage ni da odeš do prodavnice, a kamoli u neki izlazak. Za prvih mesec dana otišla sam tri puta na plažu, i bilo je jezivo. Drugarica koja je kasnije stigla uopšte nije bila iznenađena da su takvi uslovi rada, ona potiče odatle i zna se da su sezone najteže. Tada mnogi od njih, prema rečima mog druga koji ima apartmane, žive bukvalno u jednoj, dve prostorije kako bi sav ostali prostor mogli da izdaju. Ko se time bavi, za leto ne zna.

Da se vratim na ovo, nismo ni mi znali. Liniju sam doterala od silnog znojenja, teglenja teških džakova i korpi, ali i ograničenih porcija koje su nam gazde određivale. Jedan dečko, koji je inače bio dva metra visok i kao od stene odvaljen, onako jak, grdosija je nekad bio toliko gladan da bi jeo ostatke koje bi gosti ostavili u tanjiru, jer, čisto da naglasim – sav novac bismo dobijali na kraju, tako da je retko ko imao uz sebe višak para za trošak.

Svaka pauza se merila, svaka cigareta brojala i svaki odlazak u toalet beležio. Bili smo kao u vojsci.

Ali, izašli smo iz toga jači nego ikad. Kad aje otkucao drugi mesec, kolektivno je nas osmoro od desetoro dalo otkaz i dve nedelje smo proveli uživajući, ali opet, deleći prostorije za spavanje – valjda neki stokholmski sindrom. Dobili smo takav ten da su nam svi zavideli, a samo mi smo znali kakvu golgotu preživesmo. I dan danas se sprdamo hoćemo li tamo ponovo, a iskreno da vam kažem – mislim da se u to mesto više niko od nas nije više ni vratio.

Sve životne lekcije koje sam naučila tokom vikenda branja malina

Original Article