Bestidni su vam rekli da treba da se stidite

Element je ubačen odavno. Raširio se na sve pore života kao kancer, truje iznutra, ubija bučno i ceri se u lice. Sve što gledamo su manifestacije i posledice, užasne u svojoj crnoj logičnosti.

Pristali smo na zemlju u kojoj ljudski život ne znači ništa, i ona nas sada pita ono što još jedino može: znači li nam bar smrt? Ovo više nije mesto gde se žrtve mogu ožaliti u tišini, dostojanstveno. Jer nikakvog dostojanstva više nema, a tišine je bilo toliko da je doterala dovde.

Korupcija, nemar i javašluk, nestručnost i potkupljivost, sve te reči na koje smo eto tako svikli, uzeli su četrnaest života u Novom Sadu. Zbog toga je uhapšeno takođe četrnaest ljudi. Ali onih koji su, sa još desetinama hiljada drugih, izašli da se protiv takvog nepodnošljivog stanja bola i nemoći pobune. Broj uhapšenih u lancu odgovornosti za zločin je pak nula.

Orvelovsko Ministarstvo istine tu je da vam kaže: „Istina je ono što mi odlučimo da je istina. Jer mi je posedujemo. Mi posedujemo vas. Vaše živote. Vaše smrti. Vašu decu. Vaše sve. Bdijemo. Bijemo. Ubijamo. Nad vama smo. Nad nadom smo. Mi smo nadstrešnica.“

Rekonstruisanu železničku stanicu svečano su otvarali dvaput. Uparađeni, poređani u koloni za slikanje, rekli su da je to njihov rezultat, njihov uspeh, njihova politika. Rekli su: mi smo. Ovo sada odjednom nije njihov rezultat, njihov uspeh, njihova politika. Sada kažu: nismo.

Ministarstvo istine propisuje kako se istinito tuguje. Onaj koji je došao na parastos polupanom izlogu svoje mafijaške filijale pre nego na mesto masovne pogibije nedužnih reći će vam šta je tuga. Onaj koji plače bez suza dok govori da ne oseća trunku krivice reći će vam kako se plače. Oni plaču stvarno, a vi zbog suzavca. Proglašivači normalnosti kazaće vam da to što osećate gnev nije normalna ljudska reakcija, nego čudovišna. Kriminalci će vam reći da se ponašate kriminalno. Da je vaše zahtevanje pravde nepravedno. Delegat polusveta će vas nazvati svetinom. Kliconoše besnila optužiće vas da ste besna pseta. Crkva bez obraza rekla vam je da okrenete drugi obraz. Bestidni su vam rekli da treba da se stidite. Bezdušni su vas pitali gde će vam duša. U danima koji dolaze reći će još svašta. Pokušaće da nas uteraju u ram razgovora svodljiv na nekakvu razlupanu staklariju. Izliće po nama riznicu uvreda, kleveta, optužbi. Uperiće prst u nas.

A mi ćemo, ako u nama još ima nas, pogledati u taj prst, i jednom u životu reći prstu ono što on sve vreme govori nama: pa šta? Ako u nama još ima nas, reći ćemo da nas nije briga za šta nas optužuje prst koji je krvav. S bezakonicima se ne raspravlja o zakonu. S dželatima se ne diskutuje samoodbrana života. Šta je tema, polupana zemlja i uništeni životi ili polupani izlozi i uništeni prozori?

Sigurno valja biti svestan da ima ubačenih elemenata, jer ima, i to znamo otkad smo prvi put izašli na ulice. No mislimo li da u ovoj zemlji niko nije dovoljno lud od tuge i očaja da se samoinicijativno lati kamena? Hoće li nas umetnuti huligani naterati da pomislimo kako onaj mladić što, dok šutira famozni izlog, reče u kameru da preko usta i nosa nosi masku jer će ga inače uhapsiti – govori nešto glupo i netačno? Hoćemo li poverovati, uprkos onome što smo u direktnom prenosu videli, da je posao policije onakvo vucaranje devojke po ulici, potom njenog dečka, ne zato što su išta uradili no zato što su ih nahvatali van mase? Da je Goran Ješić počinio krivično delo time što se umešao da ih zaštiti?

Da smo se mučili mišlju kud će nam duša ako na svakodnevni zulum kojim slučajem ne odgovorimo ljutitim serenadama ispod pendžera zulumćara, još bismo bili pod Turcima. „Vi ste ovakvi i onakvi“, eno prsta, eno ga svakodnevno, celodnevno, uperava se u nas s režimskih medija; treba znati samo jedno: to je krvav prst. O tome mi ovde jedino pričamo, drugog razgovora nema. Jedini kojeg jednoga dana treba da zanima šta krvave ruke imaju da kažu je – sud. Godinama su im po filijalama ljudi ispisivali da su lopovi. Ovo je prvi put da tamo piše: ubice. Stvarnost je nepovratno prešla na novi nivo.

Dok nariče nad srčom izloga, u sumaglici notornih skrupula, Gospodar života i smrti preti. Kaže da će trobojku koju je kidnapovao odbraniti. Od koga? Branio je Srbe svuda, posle ih tamo više nije bilo. Sad se, u užasnom krešendu tog višedecenijskog nauma, zaklinje da će braniti Srbe od Srba. I sve ostale ovde zatečene, kako god se rasporede. Građane i građanke od građana i građanki. Sve svoje nadstrešnice od onih koji ne pristaju da stoje ispod. Pitajmo se šta to znači.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.