Tražeći Crnog, psa odraslog u kraju koji je nestao u novogodišnjoj noći zbog divljačkog ponašanja komšiluka potpaljenog petardama i topovskim udarima, iznenadio me je i dočekao sasvim neočekivani rasplet.

Crnog nema pa nema, nemamo nikakve informacije o njemu i potraga traje, ali je sada sudbina napravila novu začkoljicu, jednako mističnu i teško razumljivu. Poslala je čupavca brkatog kao preporučenu pošiljku.

Zahvaljujući Fejsbuk grupi Izgubljeni i nađeni psi u Beogradu, uspeli smo da saznamo odakle dolazi, kako se zove i ko mu je staratelj, ali njegova priča tek tada postaje prava mala misterija.

Došavši do kevinog stana, u mračnom hodniku trećeg sprata osetio sam prisustvo. Upalivši lampu na telefonu video sam sklupčanog psa koji je potražio zaklon od hladnoće na otiraču naših suseda. Pokušavši da napravim sliku kako bih ga oglasio i pitao internet zajednicu da li možda neko zna nešto o njemu i da li ga neko traži, ušunjao se puzeći u hodnik stana, a onda i u moju staru sobu.

Dobio je hranu koju je pojeo u trenu, a onda je zaspao i nije se budio narednih sati. Za to vreme objava je raširena, a mnogi su upitali „da li je to onaj pas kojeg stalno slikaju po gradskim autobusima i koji je viđen u najrazličitijim delovima Beograda“.

leo 1
Printscreen

U razgovoru sa njegovom starateljkom saznajemo da je već nekoliko puta nestajao iz Kaluđerice, iz kraja u kojem živi, a da su se ljudi javljali iz centra grada, sa Dorćola, Kalenić pijace, Ustaničke… Dolazila je po njega, vraćala ga, ostajao je u parku i igrao se sa decom iz obližnje škole, ali nije imao sreću da ga neko udomi. Ostajao bi u svom kraju, a onda nakon par dana ponovo nestajao.

Kako i zašto, ali ovaj pas koji je voleo autobuse i odaziva se na ime Leo, obišao je Beograd uzduž i popreko, a na kraju je završio na Voždovcu.

leo 2
Printscreen

Rečeno nam je da vodimo računa jer Leo pobegne čim mu se ukaže prilika. Uredno sačeka autobus na stajalištu, a onda poput nas ostalih koji se švercujemo po gradskim prevozima uđe i vozi se u samo njemu znanom pravcu.

Vagabundo u nekom trenutku izađe ili bude izbačen, a onda promeni liniju i nastavlja vožnju tražeći svoju sudbinu. Trenutno ga je ona odvela meni na brigu i sekiraciju…

Volim onu čuvenu „rodi me majko srećnog pa me na đubrište baci“, a izgleda da postoji neko ko to od gore vidi sve. Da li je on moja ili ja njegova sudbina, da li mu je moja gajba samo privremena stanica ili trajno boravište, ko će ga znati.

Sa ovim lutalicama, lunjama i mazama se nikad ne zna. Sviđa mi se njegov duh, korača na sve četiri neustrašivo i traži najbolje za sebe.

Svi znamo kakva je sudbina uličnih pasa u Srbiji, koliko je emotivno iskasapljen svako onaj ko se u životu uhvatio u koštac sa njihovim udomljavanjem, ali dobri ljudi jednostavno ne mogu da odustanu. Da li je to zbog čiste ljubavi ili naknadne borbe sa savešću, ali teško je ne pružiti ruku spasa onome kome je potrebna. Nije bitno da li se radi o čoveku, detetu, psu, mački, konju, drvetu ili reci.

Svi imaju svoje domene, a borba jedne grupacije ne mora da predstavlja udar na ciljeve druge.

Nemojmo odustati i tražimo bolje uslove za njih na nivou grada i države. Veću brigu o napuštenim živim bićima.

I evo, čekam da mu završe frizeraj i osvane kao nov nakon prvog kupanja, a za to vreme podigao sam revoluciju, jer je revolucija u meni. Zovu, kupanje je gotovo i odoh da ga pokupim. Pozdravljaju vas beogradske lutalice i mole da ne okrećete glavu.

Pas koji je voleo tramvaje: Ima svoje mesto kraj prozora i uvek ulazi i izlazi na istoj stanici

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)