U petak uveče kada su se u Beograd slivali studenti iz svih krajeva Srbije, prstom se pokazivalo na Terazije, a pričalo se o Pionirskom parku i „Ćacilendu“. U subotu uveče – svi su prstom upirali u najveći protest u istoriji Beograda i Srbije, a pričalo se – o topu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, pored ostalih stvari, poslednjih desetak godina bio gospodar političkog narativa u Srbiji i te pozicije se ne odriče lako, a niko ga dosad nije izazvao kao što su to učinili studenti, koji su, pokazalo se, poprilično otporni na sve isprobane spin mehanizme upravljanja narativom. Ipak, od priče o „zvučnom topu“ možemo ostati gluvi (ko topovi?) za činjenicu da smo svedočili najvećem protestu koji pamti Beograd. A Beograd mnogo pamti kada je reč o protestima.
U subotu uveče incident – zasada ga možemo samo tako zvati – u Ulici kralja Milana izazvao je brojne kontroverze. Svedočenja prisutnih koji su se suočili sa čudnim zvukom „kao neka mašina koja melje“, kategorične tvrdnje vlasti – koja se zbog prethodnog hendlovanja incidenata tokom protesta (i ne samo zbog toga) suočava sa ozbiljnom krizom poverenja – da policija ni vojska nisu koristile ovo čudno oružje za koje do juče nismo znali, preuzele su centralno mesto u narativu o studentskom 15. martu, preteći da ga izbace iz nekih budućih udžbenika.
To što sve nije prošlo glatko kao na prethodnim protestima u drugim gradovima bilo je i logično. Ovo je bio za vlast najopasniji, jer protest im je došao pred vrata; uz dodatna očekivanja „šire javnosti“ da će ovo biti „dan D“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 15
