Bend Virvel za Danas: Umetnost, ako je prava, uvek je u prostoru političkog

„To je potreba, kao disanje. Ta strast kada se jednom uvuče pod kožu, postane jako teško živeti bez nje…“ kažu članovi benda Virvel, opisujući značajne momente stvaranja.

Strast o kojoj govore muzičari, publika će uživo iskusiti na nastupu u okviru Changeover festivala, 10. oktobra u klubu Karmakoma.

– Nama je u principu dovoljno da smo u prostoriji za vežbu, da neko krene rif i da se ostali uključe. Možda ispadne pesma, možda ne, ali bude uzbudljivo svakako. Ako se to dešava pred publikom, koja još i kapira, utoliko bolje, ali nije nužno, muzika je važna – dodaju članovi Virvela, a bend nakon Changeovera očekuje i koncert u klubu Feedback 30. oktobra u Nišu.

Grupa plovi u indie-rock-shoegaze, lo-fi i alt muzičkim vodama, a, kako kažu, okupili su se još na ulici tokom protesta 1996. U intervjuu za Danas Virvel govori o mnogo čemu, uz opasku da vreme nikada nije povoljno za rokenrol.

Virvel na norveškom znači „vrtlog“. Bendovi uglavnom koriste engleske termine da bi bili prijemčiviji široj publici. Da li u bendu postoji ljubav prema norveškoj sceni?

– Mi smo u jednom trenutku shvatili da potpuno spontano nemamo nikakvih dodira s engleskim, kako jezikom, tako i uticajima (književnim, filmskim, šta god). Dok s druge strane imamo pesme kao što su Das Boot, Charade, Iz Sibira, Lisabon, Kijev… direktna inspiracija Bulgakova, Ljose, Solženjicina… I nama je čudno kako je do toga došlo, s obzirom na to da bi najlogičnije bilo upravo suprotno. Naziv Virvel jeste iz norveškog i do njega smo slučajno došli. Prvobitno smo se zvali Vertigo, što je bila neka blesava dijagnoza člana benda, pa smo nabasali na reč sličnog značenja, ali mnogo muzikalniju.

Alt scena kojoj pripadate gradi posebnu atmosferu grada i noćnog života, kako na vas utiče promena lica Beograda? Da li je pre par godina ili decenija njegov duh bio drugačiji? I kako je taj duh uticao na život muzičara, umetnika, boema i drugih noćnih ptica koji vreme provode uz dobru muziku u zadimljenim klubovima i skrivenim mestima?

– Jako bolno pitanje za nas, svi primećujemo kako nam grad koji toliko znači nestaje pred očima. Teško je i reći u šta se pretvara… pitanje je da li je oporavak uopšte moguć nakon svega što su mu uradili. Što se tog duha tiče, magije koju je zaista imao, čini se da i to nepovratno nestaje. Postoje, na sreću, još uvek bastioni otpora, ali dokle će i to opstati – ko zna… Zvuči bumerski, ali estradizacija svega je prisutna, odjednom se umetnosti pristupa kao „biznisu“, čak i u ovim nekim našim krugovima. Razgovara se samo o tome ko je koliko karata prodao, koliko para uzeo, što bi nekada bilo prilično nezamislivo. Mi smo, na primer, bili prinuđeni da tražimo bubnjara s kojim bismo snimili EP Vreme posle, i nailazili na neverovatne stvari – da nas čovek pita: „Koliki je budžet!?“ Virvel pitaš za budžet!? A onda se pojavi stari drugar iz „onih“ vremena, Nemanja Aćimović, i pita: „Kada da dođem?“ Jer je to nekada jedino i bilo važno – snimiti dobru pesmu. Sve ostalo je super ako dođe.

Podelite ljubav prema estetici koju nosite. Virvel ima upečatljive naslove albuma, pesama i jak vizuelni identitet. Da li možete da otkrijete kako nastaju snoviđajne pesme, koje teme i inspiracije nose u sebi, poetski i zvučno?

– Pesme nastaju iz otvorenosti i poverenja koje imamo jedni u druge unutar benda. Bez ikakvih očekivanja, bez predrasuda, sa puno introspekcije pre svega… Iz svega toga je i došla estetika koju spominješ – spontano i beskompromisno. U vizuelnom smislu mnogo su pomogli fantastični prijatelji s kojima sarađujemo jako dugo, pre svih Andrej Dolinka i Jovan Marjanov. Andrej kao dizajner svega što štampamo majica, omota, plakata, a Joja kao čovek koji stoji iza najvećeg dela naše video produkcije.

Kako gledate na trenutnu scenu? Možda grešim, ali deluje mi da se upravo sada, na alt DIY/indie sceni, gradi muzička revolucija, kako u svetu, tako i kod nas. Da li je došlo do prezasićenja mejnstrim numerama koje trenutno uglavnom ne unose „dubinu“ u svoje stvaralaštvo?

– Ne delim mišljenje o revoluciji, ili makar ne mislim da je ona, ako se i desila, donela nešto pozitivno. Scena je zatrpana ogromnom količinom muzike, jako je teško probiti se kroz šumu – s jedne strane DIY izdanja, a s druge suludih mejnstrim projekata u koje su se sada uključili i sami striming servisi, plasirajući napostojeće AI bendove i slično. Ustvari, nedostatak kvalitetnih medija je najveći problem – kako kod nas, tako i u svetu. Kod nas naročito.

Album Žena sa bradom, patuljak, idiot izašao je uoči pandemije. Uprkos sjajnoj muzici i pesmama od kojih je satkan, tada nije mogao da dobije adekvatnu live promociju. Da li se to vreme ikada nadoknadi, ako ne „eksplodira“ u trenutku kada je najsvežije?

– Ne može taj prvi impuls nikada u potpunosti da se nadoknadi. Mi smo imali slične situacije sa skoro svakim izdanjem – uvek bi se nešto dogodilo, ne nužno loše, što bi usporilo promociju. S druge strane, naša muzika nije stvar trenutka, tako da se uvek ponovo otkriva. Imamo jako mladu publiku koja na koncertima peva pesme nastale pre nego što su se i rodili, i to je sjajno. Taj album, o kome govoriš, bio je posebno malerozan, izašao je dve nedelje pre nego što su nas zaključali.

Kako na vas, autorski ali i lično, utiču događaji koji su obeležili Srbiju u poslednjih deset meseci? Da li mislite da umetnost ponovo ulazi u prostor „političkog“, barem po pitanju bunta i želje za boljim društvom?

– Umetnost, ako je prava, uvek je u prostoru političkog. Ja sam naš bend oduvek doživljavao tako, jer ne moraš ti da direktno pevaš o buntu i revoluciji. Samo tvoje postojanje, koje je drugačije, neprihvatanje raznih ponuda, insistiranje na drugim mogućnostima – to je politički čin, između ostalog. Već smo spominjali u intervjuima da smo se kao bend praktično okupili na ulici tokom protesta 1996. Nama je to prirodni habitat, sasvim je logično da smo potpuno u svim ovim događajima unazad 10 meseci. Sa autorske strane, trenutna situacija nam jako prija. Ranije smo pola probe provodili pričajući o politici, sada smo toliko u tome svakodnevno da probe dođu terapeutski: isključivo sviramo, pravimo nove pesme, na njima se politika maltene više i ne spominje.

S obzirom na to da je trenutno vreme, da tako kažemo, „povoljno po rokenrol“, na čemu sada radite, šta vas ovih dana inspiriše i kako se pripremate za Changeover i druge koncerte?

– Ne znam da li je vreme povoljno po rokenrol, rekao bih čak da nikada nije povoljno, ali svejedno, mi važimo za jako vredan bend. Uvek usvirani, redovno radimo u svim uslovima, tako da nema nekih posebnih priprema.

Za kraj, da li biste nam dali preporuke za knjigu, muziku i film?

– U duhu prethodnih odgovora, igramo se igre „pronađi uticaj u Virvel pesmama“: Zoran kaže da gledate Das Boot Volfganga Petersena i da slušate Šelak, uvek. Tijana kaže da čitate Majstora i Margaritu Bulgakova i da slušate Quickspace. Đura kaže da slušate njuorleansku scenu – The Meters, Dr. John, Neville Brothers… Dejan kaže da čitate Rat za smak sveta Ljose i da nikada nije dovoljno slušanja Velvet Undergrounda.