Ovo je rat našeg vremena. Tako se osećam kad sa bebom u rukama, ispraćam R. na proteste. Govorim mu da se čuva, kao da se to već ne podrazumeva i grlim ga jako. Ne spavam dok se ne vrati kući iako me čitavo vreme izveštava gde je i kako je. Iščekivanje mi otežava i to cepanje koje verujem da postoji u svima nama koji nekoga ovih vrelih avgustovskih noći čekamo kod kuće. Cepamo se jer želimo da im pokažu sve što treba da im pokažu i da istraju do kraja, a u isto vreme, da nam se što pre vrate živi i zdravi.
Pretpostavljam da su žene, kada su ispraćale muževe u rat, više nego išta želele da oni ipak ne odu, da nekim čudom budu pošteđeni, a mi ili makar ja, dok mi se stomak prevrće dok mi ne javi da je okej, i dalje svim srcem želim da je tamo, jer neko od nas mora, ovo je zemlja u kojoj naše dete sutra treba da živi, a ko će da se bori za njeno sutra ako ne mi i kad ako ne danas? Kad uveče legnem kod nje, male i kao crvić sklupčane u našem krevetu u kom je navikla da spava između dva tela, a sada je tu samo jedno, pribijam se uz nju. Grlim je i govorim joj da će sve biti okej, da se tata čuva, da je tata skejter, da mu niko ništa ne može. Govorim njoj, a u stvari sebi. U toku noći, i ona kao da oseti da joj fali tatino toplo telo, ili njegov miris, prevrće se po krevetu, pokušava da tresne u njega nogama ili glavom, onako kako ga obično pronalazi u snu.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Post Views: 58
