IgaBiva
Godine 2002. mnoge je prijatno iznenadila ruska krimi-serija Brigada. Ona je postala gotovo kultna među ljubiteljima žanra, postajući obrazac za dobro osmišljenu sagu iz sveta podzemlja, na nivou The Sopranos ili Sivi dom ako baš hoćete. S mestom zbivanja i pejsažima koji svojom prirodom liče na one iz skandinavskih serija, a načinom života na jad i bedu kakvu se najčešće trudimo da preskočimo ako slučajno nagazimo na nju, a ima je na svakom koraku…
Jeste baš, ruska serija Autsors kao da je atmosferični nastavak Brigada, iako sama priča baš nikakve veze nema…
Priča je to o Konstantinu, novom stražaru u zatvoru za osuđene na smrt, u neimenovanom ruskom zavejanom poluraspadajućem gradu, Jeljcinove godine 1995-te. Čudan čovek, ima ženu koja ga se plaši i ćerkicu koja ga slepo poštuje. Manipulativan kakav jeste, brzo se „odomaćuje“ u novom okruženju, gde osmišljava morbidan način da unovči svoj položaj – pronalazeći članove porodice ubijenih od strane mahom serijskih ubica zatočenih u zatvoru i nudeći im da, uz novčanu nadoknadu, sami izvrše smrtnu kaznu nad osuđenicima. U svojoj „akciji“ angažovaće i kolege-stražare, zatvorskog doktora, kao i lokalnog tužioca, koji po zakonu, i treba da prisustvuje izvršenjima smrtne kazne…
Ono što Autsors izdvaja od sličnih serijskih proizvoda jeste pažljiva iznijansiranost glavnih likova, kako Konstantina-Kostje, tako i njegovih neposrednih pomagača, dvojice kolega-čuvara, doktora i javnog tužioca. Tokom osam epizoda upoznajemo i porodice svakog od njih, „zakopanih“ u turobnu svakodnevicu Jeljcinove Rusije i grada na ivici siromaštva, oronulih zgrada oljuštenih i neokrečenih zidova i utoljivanja nemoći da se iz njega pobegne bar u žestinu vodke. Gotovo svi likovi pate, svi su potkupljivi i nesrećeni, nema nevinih i častoljubivih po svaku cenu. U neku ruku, svi su anti-junaci, noseći svoje sudbinu kako znaju i umeju, zaboravljajući na moralnu odgovornost pred „višim sudom“, izlažući nam svoj čemer i jad bez kompromisa koji nalažu da ova serija ne nosi oznaku „za starije od 18 godina“.
Praktično, Autsors može da se shvati i kao edukativno svedočanstvo o prošlom vremenu, posebno dragoceno onima koji su imali iskustvo življenja u sličnom okruženju tih godina. Krećući se između obrazaca krimi-žanra i porodične drame, serija navodi na preispitivanje naših moralnih vrednosti i njihovih „nadmoći“ u odnosu na iskušenja siromaštva i zatočenosti usled straha od životnih promena. Autori serije tokom osam epizoda nude nam i pažljivo utaknute sekvence „crnog humora“ takvog načina življenja, jasno stavljajući do znanja da je život sastavljen od apsurda, te ga kao takvog valja i prihvatiti (ili ne…).
Sve u svemu, od prve do poslednje epizode, Autsors ne prestaje da iznenađuje tokovima priče, a iako sasvim jasnog kraja i poruke, ostaje čežnja da će možda, nekad, negde, ipak doći do snimanja nastavka.
Vredno gledanja, i prepričavanja…
