Noel Galager, gitarista benda Oasis, rekao je uoči izlaska prvog albuma “Definitely Maybe” – “Želimo da budemo važan bend i da naše ploče kupuju i za dvadeset godina”. Pravi život je bio ambiciozniji od njegove želje, pa se ovog 29. avgusta 2025. navršila trideset i jedna godina od izlaska ove ploče koja se i dalje kupuje a ovog leta pazar albuma prebacuje normu. Kupuju se i karte za njihovu aktuelnu reunion turneju na kojoj je nekoliko puta rasprodat Vembli, ali i ostali stadioni od Kardifa do Argentine. Oasis su obeležili 2025. više nego bilo koji mirovni pregovori, sportska finala, premijere, razvodi i brakovi slavnih…
Koliko god je album “Definitely Maybe” bio značajan, slavan i prodavan zbog hitova “Supersonic”, “Live Forever”, “Cigarettes & Alcohol”… omot ploče je takođe postao kultan.
Ovog avgusta, na tačno trideset i jednu godinu od izlaska prvog albuma Oasisa, u rezidenciji Britanske ambasade u Beogradu urađena je posveta ploči “Definitely Maybe”. Ambasador Velike Britanije Edvard Ferguson zauzeo je mesto Noela Galagera sa slike, a pored njega, članove Oasisa sa omota albuma dublirali su i Kler Sirs, direktorka Britanskog saveta za Zapadni Balkan, britanske diplomate Thomas Wright, Glyn Parsons kao i Zvezdana Crnogorac.
Oasis originalni omot
Bart Bakarak, slavni kompozitor, na omotu albuma zamenjen je našim Kornelijem Kovačom, a bivši fudbaler Mančester Sitija Rodni Marš našim Ivanom Golcem, prvim fudbalerom iz Srbije koji je igrao na Ostrvu. I čaše vina su na podu kao na originalnoj slici, ali ne i paklice cigareta Benson & Hedges koje su obožavala braća Galager (čak su im se tako zvali i psi). Braća su ostavila cigarete, a ona cevčica u ustima Noela kada izlazi na binu je sredstvo za održavanje forme glasnih žica a ne antinikotinsko pomagalo. Ne znam šta su uradili Oasis sa čašama vina, ali mi smo ih popili posle sešna a posle prvog gutljaja postavio sam i prvo pitanje ambasadoru Fergusonu…
Bart Bakarak, slavni kompozitor, na omotu albuma zamenjen je našim Kornelijem Kovačom, a bivši fudbaler Mančester Sitija Rodni Marš našim Ivanom Golcem, prvim fudbalerom iz Srbije koji je igrao na Ostrvu. Nedostaju paklice cigareta B&H…
Nedavno u Palermu na utakmici istoimenog kluba i Man Cityja veliki transparent posvećen bendu Oasis, jugonostalgičarski hipster portal Dejoslavija – poznat i po prodaji vintage YU dresova – sada prodaje kape koje je proslavio Liam Galagher ali sa YU oznakama, ista kapa sa natpisom “Oasis” na glavi Partizanovog navijača na stadionu u Beogradu. Coldplay su rasprodali više Wembleyja ove godine nego Oasis a opet Oasis comeback je odjeknuo i više nego bilo šta. Šta vi mislite zašto?
Povratak Oasisa je neverovatan! U pitanju je verovatno najveći događaj uživo u istoriji britanske muzičke industrije, sa oko 14 miliona ljudi koji su licitirali za karte za koncerte. Kada sam poslednji put putovao kroz Britaniju, skoro svaki časopis ih je imao na naslovnoj strani. Deluje da njihovi koncerti čine čuda i za prodaju piva u Velikoj Britaniji. Takođe imaju istinski transformativni uticaj na naše lokalne zajednice, našu savremenu kulturu i ekonomiju. Procenjuje se da je ponovno okupljanje Oasisa u rodnom gradu privuklo oko 1,3 miliona muzičkih turista, što je inspirisalo gradsko veće Mančestera da izdvoji skoro četvrt miliona funti za podršku manjim, lokalnim koncertnim prostorima.
Prilično je teško razumeti o čemu se tačno radi. Očigledno je da su Oasis stvorili toliko neverovatnih pesama koje imaju trajnu privlačnost. Moj petnaestogodišnji sin je otkrio Oasis potpuno nezavisno od mene i obožava ih. Ali za ljude otprilike mojih godina, mislim da je u pitanju više od samih pesama. Pretpostavljam da postoji i neka vrsta nostalgije. Podsećaju nas na određeni period u našim životima. Naravno, bili smo mnogo mlađi. A za nas koji smo imali sreće da budemo netaknuti tragedijama koje su se u to vreme dešavale na Zapadnom Balkanu, postojao je i pravi osećaj optimizma u pogledu budućnosti, nakon pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata.
Napravili smo u vašoj rezidenciji repliku omota debi albuma “Definitely Maybe” koji je izašao u avgustu 1994. Kako ste vi tada doživeli pojavu ovog albuma sa hitovima “Supersonic”, “Live Forever”… i uopšte kako ste doživeli pojavu Oasisa?
Imao sam 16 godina kada je 1994. godine izašao album “Definitely Maybe”. Slušao sam ga bez prestanka. Mora da mi je ušao duboko u podsvest, jer iako nisam slušao Oasis verovatno više od 20 godina, kada je moj sin počeo da pušta njihove pesme u kolima, još uvek sam se sećao većine tekstova! Stvar sa Oasisom je u tome što oni ne naslanjaju svoje albume na samo nekoliko sjajnih pesama, skoro sve njihove pesme su pravi klasici. Postoji nešto sirovo i moćno u njihovim gitarskim rifovima, njihovim tekstovima i u tom nazalnom tonu u glasu Lijama Galagera, koji je istovremeno tako kul i moćan. A onda je tu, naravno, njihov drugi album, “What’s the Story (Morning Glory)” i na njemu pesme poput “Wonderwall” i “Champagne Supernova”, koje su zaista bile saundtrek mojih kasnih tinejdžerskih godina.
CEO TEKST PROČITAJTE NA SAJTU VELIKIH PRIČA ili u štampanom izdanju Nedeljnika koji je na kioscima.
Post Views: 29
