Anica Dobra: Dobro je biti u miru, ali je dosadno

„Ja sam ekstrovertni introvert, ili introvertni ekstrovert“, rekla je između ostalog Anica Dobra i ovogodišnja dobitnica nagrade Aleksandar Lifka na Palićkoj terasi gde je bio upriličen razgovor sa njom i publikom, dakle, retka situacija , da se nešto više dozna o ovoj glumici koja je u poslednjih dve decenije dala svega nekoliko intervjua i koja ,generalno, ne voli eksponiranje tog tipa.

„Nisam neko ko hrli u javnost, a imala sam sreću da živim u vremenu u kom to nije bilo potrebno. Da danas počinjem, nisam sigurna da bih došla do šanse“, ukazala je Dobra, prisetivši se i da je relativno kasno shvatila da želi da bude glumica.

Kako je ispričala opcija je bila ili da postane taksista ili da se bavi pevanjem

„Znala sam samo da ne bih želela da sedim u auli fakulteta s 500 ljudi i slušam predavanja. Opcija je bila da budem taksista (smeh), jer malo ih je, nema određenog radnog vemena, i divno je voziti kola. Ali, s 12 godina sam se upisala u Hor RTV Beograd i tad sam naučila šta su red, rad i disciplina. Pevali smo svuda, od Bemusa do „Olimpije“ u Parizu, u kojoj sam imala solo deonicu“.

Zato je jedno vreme sebe videla i u klasičnom pevanju. Međutim, sticajem životnih okolnosti, četiri godine je živela u Frankufurtu na Majni u Nemačkoj, a nakon povratka u Beograd upisala je Fakultet dramskih umetnosti.

„Kad sam se vratila nije se ovde priznavala u potpunosti nemačka škola, i morala sam da polažem diferencijalne ispite. Morala sam čitave dve godine da nadoknadim. I jednoga dana šetam s drugaricom Valentinom i ona i kaže: „Vidiš tamo je Akademija, oni tu ništa ne rade, zezaju se ceo život“.

Pokazala mi je učionice sale kroz otvorene zavese. I u tom trenutku sam pomislila da je to ono što bih želela da radim u životu – prisetila se Anica Dobra.

Prema njenim rečima na prijemnom je bila grozna.

Na konsultacijama nije dovoljno čitala, niti išla u pozorište jer je bila u inostranstvu.

Za prijemni je spremila deo komada Harolda Pintera, stihove Rajnera Marije Rilkea.

„Bila sam grozna na ispitu, ali tokom treće godine profesor Predrag Bajčetić nam je pročitao svima šta je napisao o nama tokom prijemnog. Za mene je važila njegova kategorija – iracionalno. Bila sam prva koja na prijemnom rekla – Dobar dan. I, ušla sam kroz iglene uši na Akademiju. Proradila sam tek na drugoj godini, a pre toga mnogo čitala, gledala predstave, upijala pasivno. I onda se nešto desilo“, konstatovala je Anica Dobra.

Kako podseća Nova. rs Dobra je već na početku karijere nanizala filmske naslove kakvi su „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Balkan ekspres“.

Govoreći o mirenju dramskog i komičnog u jednoj glumačkoj ličnosti, primetila je da je dobar komičar istovremeno i dobar tragičar, kakav je recimo bio Mija Aleksić.

„Duboko sam uverena da je vrstan komičar, kao što je to bio Mija Aleksić, istovremeno bio i jedan od naših najboljih tragičara. Ništa u životu nije toliko smešno da ne može da bude i tragično. Samo je bitno da to bude tačno, istinito, jer samo se u tome publika može prepoznati. Ako je lažno, ne može da funkcioniše. Trudila sam se da „vozim“ stalno tako da to bude mešavina i jednog i drugog. Uspevalo mi je, ali zahvaljujući pozorištu“, objasnila je Anica Dobra.

Kako je ispričala  svesna je da u glumačkom životu postoje razne faze, između ostalih i one kad mora da se računa s tim da poslovi postaju ređi, a uloge sve manje:

„Ne pišu se scenarija za glumice u mojim godinama koji nude širok raspon“, rekla je, dodajući da svoj posao voli i da nema talenat da bude producent ili pisac.

„Znate, kad sam konkurisala na Akademiji bilo je čudo ako neko zna da peva, a danas mladi glumci rade sve – i jašu konja i znaju Šekspira. Kao mlada imala sam sreću da radim s Milenom Dravić, Batom Živojinovićem, Borom Todorovićem, Mirom Banjac koja mi je od malih nogu bila inspiracija. I naučila sam rano da postoje razne faze u glumačkom životu. Postoji i neki mrtav prostor gde se odjednom niko ne pronalazi, kad glumica postaje nevidljiva. Nije više žena, a nije ni baba – pa, gde da je smestimo. Drugo, slabije se pišu uloge za žene u poznijim godinama.
Zato je, kako je naglasila, poslednjih godina imala kontinuitet i u pozorištu, kako bi premostila vreme kad ne snima, i radila ono što voli. I dok je tokom poslednje četiri godina snimila nekoliko značajnih projekata, u poslednja četiri meseca desilo joj se da radi čak četiri.

„Ostala mi je ta četvrta stvar – serija za RTS. Još u maju sam počela snimanje slovenačkog filma „Belo se pere na devedeset“ po knjizi Bronje Žakelj, koji je najčitaniji roman u istoriji Slovenije. To je knjiga koja obuhvata period od 30 godina i donosi priču o životu spisateljice tog romana. Preporučujem ga svima, jako je dirljiva priča o porodici koja je sad pretočena u film“ ,objasnila je glumica, preciziravši da je ostvarenje koprodukcija, doduše manjinska, gotovo svih bivših jugoslovenskih država.

„Bez nostalgije bih rekla da je to jugoslovenski projekat. Vratio me je korenima zbog kojih sam želela da upišem Akademiju. Uloga je podrazumevala veliku transformaciju za mene, a i privilegija je bila videti kako rade Slovenci, koji imaju izvanredne glumce“, skrenula je pažnju Dobra, piše Nova. rs.

Kada je radoznala publika dobila priliku da postavlja pitanja, jedno od njih se odnosilo i na film Darka Bajića „Crni bombarder“.

Dobra je naglasila da je Bajić uvek voleo mlade glumce, uvek bi ih puštao, slušao…

„Tako je bilo s „Crnim bombarderom“. Dragan Bjelogrlić i ja smo mesec dana domaštavali scenario, lupetali, pričali. Danas je to luksuz. I Darko nas je stalno potpirivao. Sve je bilo igra, i prvi put smo se osećali kao autori, a ne samo izvođači radova. Anticipirali smo filmom, činjenica je, događaje koji će slediti. Pre vremena smo zamišljali neku vrstu apokalipse, opštu krizu, demonstracije, revoluciju na ulicama. Pa, setite se kanistera s benzinom. Postali smo svesni toga tek na kraju – kazala je glumica, otkrivši da je gitara koju „svira“ u filmu pripadala Vladi Divljanu:

„Vlada mi je rekao da je čuvam, pre nego što je otišao u Australiju, jer mu je važna. Kad se vratio posle mnogo godina predala sam mu je natrag. Puno simbola ima taj film, a muzika oslobađa jaku energiju i to ne bih znala da nisam sa Giletom i Električnim orgazmom nastupala i pevala „Zombi“ i „Svečane bele košulje“.

Još jedan film po kojem mnogi Dobru pamte jeste „Kako je propao rokenrol“. U tom studentskom, omnibus filmu igrala je u priči koju je potpisao Vlada Slavica.

„Bili smo prijatelji sa studija. Zanimljivo je da smo scene žurke s Nebojšom Bakočevićem snimali u kući koja je podignuta kao objekat za snimanje filma „Balkan ekspres 2“. Bila je tad ciča zima, užasno hladno, i pomislila sam prvog dana snimanja da ću da se razbolim. Već sledeći dan sam dobila bronhitis i upalu pluća. Ceo film snimila sam pod temperaturom i upalom…

Bjelogrlić, Steva Konj i Nemačka

Podelila je glumica s publikom na 31 Festivalu evropskog filma Palić (31. FEF)  i da je sasvim slučajno došla do prve uloge u jednom nemačkom filmu.

Trebalo je to da bude „jugoslovensko- nemačka koprodukcija“, koju je s naše strane radio „Ineks film“ u kom je glavni bio čovek kojeg i danas zna po nadimku – Steva Konj. I kad su krenuli u potragu za objektima za snimanje po Jugoslaviji na Pulskom festivalu je bila premijera filma „Već viđeno“.

„Iako nisu razumeli ništa, videli su mene, glumicu sa špicastim nosem. I baš takva im je trebala. Ali, ja ne znam ništa o tome i sledeće godine dobijem poziv da dođem u hotel „Interkontinental“. Najpre sam mislila da me Dragan Bjelogrlić zeza, jer me je godinu dana ranije kobajagi slao u Sarajevo na probno snimanje za nepostojeći film, a ja poverovala i krenula da se pakujem. Bila sam sigurna da me zeza, no, ipak odem, pre predstave koju sam te večeri igrala s Bjelom. Bio je to Steva Konj i dolaze njih trojica, svi ljuti. Obraćaju mi se na engleskom i kažu da nisu još preveli scenario. Gledam ih zblanuto, i počnem da pričam na nemačkom, jer sam mislila da je to nemački film. Odjednom pauza. Reditelj me zgrabi za ruku i pita me na nemačkom – Da li ti mene sad razumeš? Odgovorim potvrdno, pa me pita da li umem da čitam i pišem na nemačkom. Opet odgovaram potvrdno. Daje mi scenario u ruke odmah i posle nekoliko meseci dobijem poziv da dođem u Minhen na probno snimanje. Sačeka me producent sa cvećem na aerodromu, a potom mi na večeri kaže da sam dobila ulogu. I to glavnu. Taj film „Spieler“ mi je doneo prvu veliku nagradu u Nemačkoj, a sve drugo je bila lančana reakcija“, ispričala je Anica Dobra koja je u Nemačkoj snimila 70 – 80 projekata, ali se uvek vraćala ovde jer je tu, kako je istakla, njena domovina i mesto gde puni baterije.

O tome gde je sada i šta bira kazala je:

„Danas sam donekle normalna, a odatle morate sami da se snalazite (smeh). Dobro je biti u miru, ali je dosadno. Biram normalan život, takav da mogu da izađem da bacim smeće, na pijacu, do prodavnice bez ikakvog problema, i da ne moram da se napirlitam. Biram normalan život i svoj kraj. I svoje ljude koji, uglavnom, nisu iz ovog posla. I to je ta ravnoteža“
U sebe i danas, posle toliko godina karijere, sumnja. Ali, prirodna je stvar za umetnika da sumnja, pobeđuje sebe i ide dalje

„Naš um mora da bude otvoren. Volimo da donosimo zaključke, čime zatvaramo naš um. Moj posao mi je omogućio da shvatim da iza lica postoji naličje, svetla i tamna strana Meseca. Volim da vidim drugu stranu. Jako je lepo biti ovde među istomišljenicima. Ali, i kad nismo istomišljenici, imamo pravo da ostanemo svoji“, zaključila je Anica Dobra, dodavši kao post skriptum da „već 15-20 godina ne daje intervjue“, ali da je u ovo palićko predvečerje „dala je intervju svima za sledećih 20 godina.“

 Anegdota s Milenom Dravić i Draganom Nikolićem 

Anica Dobra podelila je i anegdotu kako ju je, kao mladu glumicu, Dragan Nikolić poveo kod supruge Milene Dravić da je, kao bračni par, usvoje:„Gaga zove Milenu i kaže joj: „Spremi ručak, dovodim ti jednu malu, luda je kao mi. Treba da je usvojimo, moći će da nas izdržava“. I Milena spremi ručak. I ceo svoj tanjir Gaga izruči u moj, kao i Milena. Oni su mi bili dragi prijatelji. Pa, Milena mi je poklonila dva kostima iz „Obraza u obraz“. To je muzejska vrednost koju oblačim s vremena na vreme, na primer kad u Ateljeu izvodimo predstavu „Brod plovi za Beograd“. Ne mogu ja ni o kome ko je otišao da pričam u prošlom vremenu. Jer, još pričamo i dobijamo znakove…“ smatra Anica Dobra.