Kada se 1960-ih godina „maljutka“ pojavila, činila se malim čudom tehnike, jeftina i srazmerno jednostavna raketa koju čini nešto plastike, lima i penoplasta bila je sredstvo pogodno za masovno naoružavanje pešadije.
Sada ima raketa u zalihama, ali samo u Srbiji se na njih ozbiljno računa sudeći po recentnim prikazima naoružanja gde su imale vidno mesto i čak su postavljene na rečni ratni brod, kombinovane su sa dronovima-kamikazama na vozilima, ubojne glave su postavljene na neke dronove pa čak pokušalo se i sa čitavom raketom – zainteresovana javnost podsmevala se oduševljenju ministarstva odbrane prastarom „maljutkom“ i pričalo se – ima da je i na dron postave, i to se desilo.
U VTI izradili su derivat drona „obad“ naoružan sa dve „maljutke“. Nečija mašta može svašta i predstavljeno je rešenje sa ramom sa osam elektromotora koji podižu rakete u vazduh, a zatim se sa drona sa dnevne CCD i termalne kamere šalje slika do zemaljskog pulta za vođenje „maljutki“.
Na nedavnoj izložbi naoružanja „Partner 2025“ nisu prikazali takav „obad“, pa možda se odustalo od tog plana koji kao da je pozajmljen iz „Pobesnelog Maksa“.
Jedan tekući zadatak VTI je razvoj rakete 2T5 – „maljutka 2“ sa tandem glavom dometa do 5 km sa poluautomatski vođenim radio/kanalom. Na tome se radi desetak godina, ali zasada nije dovedena do proizvodnje.
Izvorna „maljutka“ projektovana je u Konstrukcionom birou Mašinogradnje u Kolomni po hladnoratovskim vremenskim i radnim normama – brzo – 1961–1963. godine. Sistem vođenja sa tri tačke podrazumevao je da se traser rakete drži na liniji koja povezuje oko nišandžije i cilj.
Prve rakete primale su komandu preko mikrokabela ojačanog svilom iz Kine. Pokvarili su se odnosi dve komunističke države i pokazalo se da privreda SSSR-a ne može da obezbedi kvalitetnu svilu. Zato su pronašli alternativu – poliester kasnije široko uveden u proizvodnju odeće za narodne mase.
Od sredine 1960-ih godina „maljutke“ su se pravile u velikoj seriji u zavodu Degtjarjeva u Kovrovu za protivoklopne jedinice Varšavskog pakta i saveznika i prijatelja iz Trećeg sveta.
Masovna primena podrazumevala je neko efikasno i ekonomski pogodno rešenje, i to su bili kovčežići od sivomaslinaste plastike sa raketom u dva dela – telom sa motorom i preklopljena četiri krilca i kumulativnom glavom.
Kada se kutija na terenu otvori, povezivala su se dva dela rakete bravicama i „maljutka“ se postavljala na šinu koja je takođe bila deo seta poznatog po službenoj oznaci 9K11. Sovjetska i sada ruska praksa su kombinacije broj-slovo-broj po indeksima namene – prefiks 9K predviđen je za raketne sisteme, 9A za borbene mašine tih sistema, 9P za lansere itd.
Sama raketa je 9M14 odnosno 9M14M u uhodanoj seriji, masa 10,9 kg, kalibar 125 mm, dužina 860 mm, razmah krila 393 mm. Toliko o gabaritima.
Startni motor daje početnu brzinu i stvara bočnu reaktivnu silu za okretanje rakete otklonom mlaza izduvnih gasova. Zatim marševski motor dovodi raketu do prosečne brzine krstarenja od oko 120 m/s.
Minimalni domet – 500 m, maksimalni – 3.000 m i za tu distancu raketi treba 26 s i puno koncentracije operatora koji u ruci drži palicu pulta 9S415 i gleda teren kroz durbin 9Š16 sa povećanjem od osam puta i vidnim poljem od 11°30’. Kada pomeri palicu, pomera se aktuator koji skreće mlaz motora i raketa ide tamo gde uvežbani strelac želi.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. OKTOBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 73
