Na svakih nekoliko godina Milan Marić daje intervju Nedeljniku i na osnovu toga da se zaključiti mnogo toga… Jedna od karakteristika svih intervjua je i ta što se iz nekih delova da zaključiti da kao društvo idemo puževim korakom, pa i manjom brzinom. Jer u prošlom razgovoru, a povodom premijere filma „Toma“ rekao je:
„Srbija je kao ranjeni vuk u ćošku koji pokazuje zube. Treba neko da joj kaže: ‘Polako. Smiri se. Sve će biti u redu.’ Pa je sledeći korak da kaže čitavim generacijama: ‘Žao nam je što ste živote proživeli kako ste proživeli. Niko vam to neće vratiti i jedino što možemo je da se zajedno potrudimo da neka druga generacija ne prođe isto to.’ I sve bi se smirilo samo kad bi se tako reklo i iskreno obećalo i radilo na tome.“
Bilo je to pre četiri godine, a ovaj razgovor počeli smo o datumu čija je godišnjica bila upravo na dan kada smo ispijali kafu dogovarajući se o podkastu čije delove donosimo.
O svom govoru studentima i šta im sada poručuje
Da li bih promenio nešto što sam rekao tada studentima na početku svega ovoga? Ne bih. Sada, nakon svih ovih 11 meseci koliko oni ovo sve rade, samo bih im rekao da sam još više ponosan na njih. Na način na koji se bore i prevazilaze sve izazove koji su bačeni pred njih. Žao mi je svake nepravde koja im je naneta, a naneto im je mnogo nepravde. Žao mi je što su na grub i surov način morali da spoznaju društvo u kom žive.
Jer hajde da pogledamo šta su sve oni prošli. Prošle godine, posle pada nadstrešnice, studenti su izašli da odaju počast poginulima. Napadnuti su ispred fakulteta, šamarani, udarani… Od tog trenutka su proglasili na FDU blokadu fakulteta. Onda se to proširilo po svim fakultetima. Onda je krenuo talas protesta. U medijima su demonizovani do kraja, izvlačeni su njihovi lični dokumenti, nazivani su ustašama, izdajnicima, teroristima, vređani, pritiskani sa svih strana, oni i njihovi roditelji, prećeno im je direktno i indirektno. Hapšeni su i prebijani. To sve oni prolaze u ovih 11 meseci.
O tome nešto znamo, a mislim da masu toga ne znamo. Buše ih sa svih strana. Policija, tajne službe… Prisluškuju ih, prate, pokušavaju da unesu razdor među njih. Pritiskaju ih. Govore im konstantno da su izgubili godinu. Onu sramotnu odluku da se profesorima smanji plata donosi vlada koja je u ostavci zbog prebijanja studentkinje bejzbol palicama, kako bi izvršila još jedan pritisak na njih, preko profesora. Profesori ostaju bez plate, zapravo dobijaju deset-petnaest posto plate. Ironično se poručuje „pa ako nećete da radite, onda nema ni para“. Studenti na kraju pristaju na kompromis da nadoknade nastavu. I zbog toga ih napadaju. Pa daju zeleno svetlo ljudima na protestu na Vidovdan. Izvolite, nastavite vi dalje, mi se vraćamo nazad da ispunimo ono što smo obećali.
Pripremaju studentsku izbornu listu koju svi čekaju. Pripremaju plan i program za te izbore i nadoknađuju godinu. Oni su sada u situaciji u kojoj tri meseca slušaju predavanja, nadoknađuju godinu, polažu po nekoliko ispita nedeljno i ne žale se, a trpe razne pritiske od svih. Čak i od ovog dela razmažene javnosti koja zapravo leči sve one frustracije koje su im godinama pravile i vlast i opozicija. Odjedanput im se zakera, „a što niste uradili ovo?“, „a bolje bi bilo da je bilo ovako“. Ti mladi ljudi su svih ovih meseci radili najbolje što su mogli. I dalje rade. Da li su u svemu tome pravili greške? Verovatno jesu, ali pod takvim pritiskom kakav oni prolaze svih ovih meseci grešili bi i mnogo iskusniji. Zbog svega toga, a i mnogo još drugih stvari, samo mogu biti ponosan na njih što uspevaju da sve izazove prevaziđu. Uprkos svima i svemu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 17
