Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas ekskluzivni intervju sa glumcem Milanom Marićem.
On je govorio o stanju u društvu, politici ističući da kultura ne može biti odvojena od politike i stvarnosti.
Prema Marićevom mišljenju, društvo u Srbiji se od 5. oktobraskih promena kreće sve sporije, a posledice neuspelog „šestog oktobra“ se osećaju sve jače – stvarajući sve više problema za nove generacije.
Marić govori o postojanju „crnih lista“, spiskovima (ne)podobnih glumaca i kako je političko opredeljenje, a ne talenat, postalo kriterijum za dobijanje uloge.
„Šta bih danas rekao studentima“
„Buše ih sa svih strana. Policija, tajne službe…Prisluškuju ih, prate, pokušavaju da unesu razdor među njih. Pritiskaju ih. Uprkos tome, pripremaju studentsku izbornu listu koji svi čekaju. I ne žale se, a trpe razne pritiske od svih. Čak i od ovog dela razmažene javnosti koja zapravo leči sve one frustracije koje su im godinama pravile i vlast i opozicija. Ti mladi ljudi su svih ovih meseci radili najbolje što su mogl. I dalje rade. Da li su u svemu tome pravili greške? Verovatno jesu, ali pod takvim pritiskom kakav oni prolaze svih ovih meseci grešili bi i mnogo iskusniji“, ispričao je Milan Marić u razgovoru sa Brankom Rosićem.
Marić ističe da se ni za šta što je rekao studentima na početku protesta ne kaje. Žao mu je svih nepravdi koje su pretrpeli i što su na tako grub način spoznali stvarno stanje društva.
Ipak, nakon 11 meseci njihovog angažmana kaže da je ponosan na mlađe naraštaje koji, uprkos pritiscima i demonizaciji, rade najbolje što mogu. Marić naglašva da politici jeste mesto u pozorištu, ali u smislu preispitivanja društva i konteksta, ali da pozorište ne sme postati poslušnik ijednog režima.
Na kraju, pojasnio je svoju odluku da ostane u Srbiji. Uprkos ponudama iz inostranstva, velikim projektima velikih produkcija, Marić kaže da on želi da ostane ovde. Da želi da se bavi srpskim društvom, jer se i ono mora suočiti sa svojim greškama iz prošlosti, a za to je potrebna katarza – kao u kakvoj antičkoj drami.
Koliko imamo „užičkih republika“?
Zoran Panović analizira politički povrtak Branka Ružića nakon šestomesečne partijske suspenzije, kao i fenomen „demokratskog centralizma“ u SPS-u, pomoću kojeg su ovakva kolebanja u stranci uopšte moguća. Panović ističe da se na primeru Branka Ružića može primetiti istinsko umeće i sposobnost „političkog slaloma“ – prilagodljivost i fleksibilnost koja omogućava SPS-u da zadrži kolaicioni potencijal.
Panović završava svoju analizu osvrtom na Ružićevo druženje sa užičkim socijalistima i njegovo veličanje „Užičke republike“ – još jednim od primera kontradiktorne i instrumentalizovane percepcije istorije u srpskoj politici. Ukazuje na licemerje vlasti koja koristi simbole poput Krcuna i Rankovića, dok istovremeno kritikuje „jednu od najvećih mrlja“ te republike.
„U Srbiji postoji asimetrični medijski aparthejd i Ružić je jedan od retkih koji je imao luksuz (delom možda i hrabrost) da prekrši njegova pravila. Jedno isključuje drugo, tako da je sad zaista teško zamisliti da bi Ružić ponovo otišao na N1. Mada nije teško zamisliti demokratsku javnost koja bi rado prihvatila da im Ružić još jednom „proda ciglu““, piše Zoran Panović.
„Hoće li nas gas ugušiti“ (?)
Miša Brkić analizira neuspele pokušaje Srbije da u poslednjih 10 godina diverzifikuje svoje snabdevanje gasom, što je sada kulminiralo krizom izazvanom najavom EU da će zabraniti tranzit ruskog gasa od 2026. godine.
Brkić u tekstu suprotstavlja izjave predsednika Vučića iz 2015. godine, kada je aktivno zagovarao diverzifikaciju gasa i smanjenje zavisnosti od Rusije, sa njegovom skorijom izjavom iz oktobra ove godine. Deset godina kasnije, Vučić izražava pesimizam, tvrdeći da „ne vidi rešenje“ kako obezbediti dovoljnu količinu gasa koji nije ruski, niti kako platiti 30-40% višu cenu.
Odluka Saveta EU da zabrani tranzit ruskog gasa kroz EU u treće zemlje od 1. januara 2026. nije nova ni neočekivana. Brkić naglašava da je Vučić imao deset godina da obezbedi alternative, te da se njegovo iznenađenje i prebacivanje krivice na EU („samo čekam da nam neko kaže ne možete vazduh i vodu da koristite“) tumači kao neuspeli pokušaj da se predstavi kao spasilac.
„Odluka Evropske unije da od 1. januara iduće godine zabrani tranzit ruskog gasa preko svoje teritorije trećim zemljama zatekla Srbiju nespremnom iako se takav rasplet naslućuje već deset godina. Zaprepašćeni predsednik iz Budimpešte svu krivicu svaljuje na EU. Dok su se druge države regiona trudile da zajedno sa EU diversifikuju izvore i pravce snabdevanja gasom, Srbija se uporno držala pravila da sva „gasna jaja drži u ruskoj korpi“ i sad joj je stigao račun na naplatu“, piše Miša Brkić.
„Ko će više da se dodvori Trampu“
Željko Pantelić piše o opipljivoj promeni u ruskoj propagandi, koja je na pijedestal glavnog neprijatelja Ruskih interesa umesto dosadašnjeg višedecenijskog „šampiona“ SAD – stavila Evropu. Sve u kontekstu velike geopolitičke igre dodvoravanja predsedniku SAD Donaldu Trampu uoči najavaljenog sastanka sa Vladimirom Putinom o Ukrajini.
Kremlj i Sergej Lavrov sada Evropu optužuju za podsticanje ratne histerije i guranje Ukrajine u borbu, dok nastoje da spreče Trampa da se „odmetne“. Evropa, pak, jača sankcije i planira potpunu zabranu ruskog gasa do 2027, signalizirajući da neće biti povratka na „business as usual“, ističe Pantelić.
Ključni problem za Evropu je što Tramp daje prioritet odnosima s Rusijom u kontekstu globalne igre, a ne teritorijalnom integritetu Ukrajine.
„Putinov telefonski poziv nije pao iznenada. Moskva je pripremila teren do u detalje, igrajući na kartu Trampove sujete i njegove manije da uđe u istoriju ili da ostane upamćen po mastodontskim poduhvatima. Po jednima, Putin je preokrenuo odnos snaga pozivom Trampu 24 sata pre susreta sa Zelenskim. Po drugima, Tramp je „navukao“ Putina u zamku pričom o isporuci tomahavka Ukrajincima, a izborom Budimpešte za domaćina udario je ispod pojasa EU, dok je istovremeno pomogao svom prijatelju Viktoru Orbanu“, piše Željko Pantelić.
Zašto je „maljutka“ večna?
Aleksandar Radić piše o protivtenkovskom oružju sovjetskog porekla koje je u našoj vojsci, još od Jugoslavije, ima kultni status – čuvenoj raketi „Maljutka“
Raketa je u svoje vreme bila jeftino i masovno sredstvo za pešadiju, od ručno vođenih modela gde je operater navodio raketu u letu ka meti do poluatomatskih gde je potrebno samo održavanje nišanske tačke na meti. Uprkos starosti (prvi modeli su se pojavili davne 1963. godine), „Maljutka“ se u Srbiji tretira kao večna i vojska neobično mnogo drži do njene modernizacije i integracije na novije platforme, piše Radić.
Javnost se podsmevala, ali Ministarstvo odbrane „Maljutku“ postavlja „doslovce na sve“; dronove kamikaze (Komarac 3), oklopne pešadijske transportere BOV, brodove rečne flotile i mnoge druge.
„Kada su iz Moskve 1967. godine ponudili „maljutke“, u JNA prepoznali su da je to ono što je potrebno – relativno jeftino i masovno i efikasno sredstvo koje može da uništi svaki tenk. General Zlatko Rendulić (1920–2021), učesnik pregovora sa SSSR-om o nabavci licence za „maljutku“, prisećao se u diskusijama koje smo vodili oduševljenja koje je imao kada je saznao da postoji raketa koja može da se koristi masovno i da posluži ironično ako zatreba i za odbranu od Varšavskog pakta ako krene tenkovima preko ravnice. Kao nosilac proizvodnje kod kuće izabran je Krušik i iz te fabrike već su 1967. godine pripremili ponudu za 16.700 komada u prvoj polovini 1970-ih godina“, piše Aleksandar Radić.
„Naravno da smo svi navijali za pljačkaše iz Luvra“
Stefan Đukić piše o nedavnoj, prilično drskoj pljački neprocenjivog nakita iz zbirke Napoleona i carice Evgenije iz Galerije Apolon u Luvru, upoređujući je sa pljačkama iz prošlosti i analizirajući zašto takvi događaji danas djeluju nestvarno i romantično.
Đukić pljačku, izvedenu za samo sedam minuta uz pomoć merdevina i bega na skuterima, opisuje kao „odvažnu i drsku“, koja se čini kao da pripada nekom starijem dobu. Neverovatno je, a najverovatnije je u pitanju čista ludost, pokušati provalu i krađu u najpoznatijem svetskom muzeju.
Đukić piše da, iako ne veruje da su motivi lopova „džentlmenski“ poput onih iz filmskih priča, javnost oseća neku vrstu uzbuđenja i nostalgije prema „dobroj pljački“. Ovaj događaj služi kao podsetinik da sveopšti nadzor i tehnologija još uvek nisu slomili ljudsku snalažljivost, makar ona bila kriminalna.
„Pljačke muzeja i galerija nisu, same po sebi, nešto novo i nezapamćeno. Čuvena slika „Krik“ Edvarda Munka je dva puta otuđivana iz Nacionalnog muzeja u Oslu, prvi put 1994. godine za vrijeme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Lilehameru, a drugi put deset godina kasnije. Januara 2002. godine, Van Gogov muzej u Amsterdamu bio je na meti pljačkaša koji su odnijeli dva njegova rana remek-djela, „Pogled na more kod Ševeningena“ i „Kongregacija napušta reformatorsku crkvu u Nuenenu“. Iako su lopovi uhvaćeni, same slike su bile izgubljene preko četrnaest godina“, piše Stefan Đukić.
„Kakve veze imaju IMT, PKB, Zastava i Nobel za ekonomiju“
Iva Đurović objašnjava koncept „kreativne destrukcije“ (Šumpeterova teorija) i kako se ovaj model manifestuje u različitim globalnim ekonomijama i gde se u tom spektru nalazi Srbija.
Suština „kreativne destrukcije“ jeste zapravo da nekadašnji inovatori poput Gugla i Epla (Apple) često postaju čuvari poretka koji koče promene. Ipak, istina je da neprekidna inovacija stvara duboku nejednakost i zanemaruje gubitnike, a državna regulativa ključna je u zaštiti tržišta od monopolske moći pobednika.
Đurović piše da je Srbija uspela da sruši stari socijalistički sistem (gašenje IMT, Zastave, rasparčavanje PKB), ali destrukcija je ostala bez kreativnog nastavka. Izgubljena je industrijska baza i institucionalni kontinuitet, a na njenom mestu nije izgrađena nova struktura rasta.
„Kreativna destrukcija je pokretačka snaga kapitalizma. To je proces koji neprestano stvara nove inovacije i čini postojeće tehnologije zastarelim. Najvažniji primer današnjice je veštačka inteligencija koja ne samo što stvara nove mogućnosti već i preti da izbriše čitave profesije i industrije koje su do juče delovale nezamenljivo. Taj ciklus stvaranja i uništavanja vodi ka održivom rastu bruto nacionalnog dohotka. Danas to zvuči kao banalna istina koja je oduvek bila tu. Ali da bi se o njoj govorilo ovako samouvereno, bile su potrebne decenije matematičkih modelovanja, pogrešnih pokušaja i dokaza da se ta intuicija pretoči u teoriju“, piše Iva Đurović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 23. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 3
