Došli smo u situaciju da se, kao građani, kolektivno gadimo političkih stranaka!
To nije mišljenje koje je mlado, nezrelo, nepromišljeno jer 21. vek, evo, već gazi ka svojoj drugoj četvrtini, nego je to odraz društvenih okolnosti i razočaranja nekoliko celih generacije.
Ako ste slični meni, a istraživanja javnog mnjenja kažu da veliki deo nas jeste sličnog stanovišta, društvene okolnosti u Srbiji na početku 21. veka su nam oformile stavove koje ću ja ovde pokušati da formulišem.
Ona jedna, komunistička (reinkarnisana u socijaliste) partija, koja je vladala bezmalo do kraja prošlog veka, nije nam neko veliko dobro donela.
Prelaskom na višestranačje, očekivali smo poboljšanje, a dobili smo „naprednu” stranku na vlasti koja je još gora. Ona je satkana od ljudi koji se ne mogu podvesti ni pod kakvu ideologiju, okupljenih sa jednim jedinim ciljem: da napune svoje džepove ili da dobiju socijalne mrvice sa naprednjačke trpeze.
Prepuna je prepisivača, kupaca srednjoškolskih i nakupaca fakultetskih diploma i plagijatora doktorata, pa nije ni čudo što im se sve pred očima raspada, a pogotovo institucije koje su tako „stručno” uništili.
A one preostale stranke, opozicione, ne uspevaju ni oko sitnica da se slože, a nekmoli oko nečega važnijeg da se ujedine, pa zaključujem da je i njima, zapravo, više stalo do skupštinskih privilegija nego do istinske složne borbe za vladavinu prava, za funkcionisanje institucija i popravak svoje zemlje.
To narod vidi.
Ako se pitate kako je moguće da narod podržava studentsku listu, kojoj ne samo što se ne zna vođa, već se ne zna niti jedan pojedinac, eto vam objašnjenja.
Narod ne želi lažne vođe, ne želi kvazi lidere.
Narod želi skup pojedinaca od integriteta koji se neće kriti iza ideoloških parola, već će govoriti iz srca.
Narod želi borce „na prvoj liniji“ koji shvataju složenost situacije i dobrovoljno ulaze u rov da zajednički odbrane ovu zemlju.
Usudiću se da tvrdim (vrlo odgovorno) da narod zapravo želi promenu izbornog sistema, da se konačno vratimo primarnoj i stvarnoj demokratiji u kojoj ćemo narodne poslanike, gradonačelnike i predsednike opština birati imenom i prezimenom.
Ali, kad to već nemamo, onda daj studentsku listu satkanu od POJEDINACA koje studenti izaberu.
Velika je odgovornost na toj studentskoj listi, a i na studentima koji je formiraju.
Najveći izazov je zadržati jedinstvo liste oko jedne proste ideje – u taj rov se ulazi da bi se odbranila zemlja (institucije, pravda) i očistila od korupcije koja osvedočeno ubija, a ne da bi se zagovarala bilo koja ideologija.
I otuda i ideološka različitost potencijalnih kandidata na listi.
Međutim, svedoci smo raznih inicijativa da se pojedinci preventivno, ulaganjem veto-a (popularno: „vetiranjem”), zbog svojih „ideoloških grehova” sklone sa te liste pre nego što lista ugleda svetlost dana.
To je ispit na kome može da padne ceo studentski pokret.
Neka mi ne zamere, ali izabraću dvojicu ljudi na dijametralno suprotnim stranama ideološko-političkog spektra, profesora Mila Lompara i profesora Jova Bakića.
Obojica su na potencijalnu listu stigli zbog svog iskazanog integriteta i rečitosti koja ih krasi – zaboga, pa kako bismo drugačije i spoznali da su to ljudi od integriteta da do sada nisu i ako ubuduće ne bi ništa zborili (ili, još gore, ako bi neiskreno govorili kao kakvi politikanti), a sada neko treba da ih vetira sa liste zbog istih tih izgovorenih reči i stavova koji se, uzgred rečeno, ne menjaju godinama.
Okanimo se ćorava posla.
Narod će se okrenuti protiv te liste ako narod spozna da u njoj nema sloge, te da samo tražimo glupave izgovore da ih sa liste skinemo.
Zaboga, zamislite da treba ući u rov i braniti zemlju, a onda, umesto da branimo zemlju, svoju energiju krenemo da trošimo na to da „nepodobne” izbacujemo iz rova pod izgovorima da jedan ima „ravne tabane”, drugi „nosi naočare” i tako redom.
Ne samo da će nas to iscrpeti, već će i ojačati protivnika, a nama onda džabe i najbolji rov kada u njemu nema istinskih boraca.
Zato ja zauzimam stav i zadržavam pravo da ću braniti svakog na listi (od vetiranja,od „Informera“, ili bilo koga), jednako kao i svakog studenta (napadnutog ili uhapšenog) jer samo složno možemo da odbranimo zemlju.
Ovo jeste lični stav, ali svaki kolektivni stav mora biti satkan od individualnih stavova.
Možda ovaj narod ne voli stranke, ali siguran sam da još manje voli razdore.
Sloga je rešenje.
Post Views: 204
