Nikad ne znate šta će se urezati u najmanja srca. „Ponekad mi deca kažu nešto što su rekli njihova baka ili trener – i to je možda nešto odraslima nebitno, ali na to dete je to zaista ostavilo trag“, kaže Ejmi Morin, terapeutkinja i autorka knjige „13 stvari koje jaka deca rade“. Zato je važno da roditelji s mudrošću razgovaraju s decom. Morin i još neki terapeuti za magazin Tajm daju 11 saveta koje bi svako dete trebalo da zna (a i njihovi roditelji).
„Zli ljudi samo pokazuju šta osećaju prema sebi“
Ako vas neko maltretira to je zato što se osećaju loše u vezi sa sobom. „Veoma je važno da deca znaju da ako se osećate dobro u vezi sa sobom, bili biste ljubazni prema drugim ljudima. Reči i ponašanje loših ljudi su odraz onoga što se dešava u njima, a ne u vama”, kaže Morin. To nije izgovor za nasilnike, ali podstiče empatiju. I onda dete neće to vređanje shvatati tako lično.
„Slušajte svog anđela na ramenu“
Kada Morin razgovara sa decom, ona objašnjava da svi imamo „đavola“ na jednom ramenu koji nam govori da radimo stvari koje bi nam mogle biti dobre u tom trenutku, ali koje nisu najbolji izbor, i „anđela“ na drugom ramenu koji nam govori da uradimo pravu stvar. „To su dva glasa koja čujete u glavi kada mama kaže: ‘Ne jedi kolačić’, a mali đavo kaže: ‘Uzmi ga’, a vaš anđeo na ramenu kaže: ‘Ne, stvarno ne bi trebalo’“, kaže ona. „Imate moć da odlučite koga ćete poslušati.“
To je vredna lekcija o tome koliko je dobar osećaj imati moć napraviti izbor, što može povećati samopouzdanje i nezavisnost dece. Pomaže i onima koji upadnu u nevolju zbog lošeg ponašanja –„lošoj“ deci – da se osećaju manje usamljeno, kaže Morin, jer će shvatiti da svakoga ponekad iskušava njihov „đavo sa ramena“.
„Traženje pomoći je vrsta hrabrosti“
Nezavisnost je važna, ali i učenje da je u redu tražiti pomoć je doživotna veština. „To je ranjivost, i mislim da je to razlog zašto ljudi to ne rade uvek. Ali, ranjivost je snaga“, kaže Navin Kalfan, licencirani bračni i porodični terapeut u Hedspejsu.
„Ne moraju te svi voleti, i to je u redu. I dalje si dovoljan“
Odrastajući, deca često uče da treba da se ponašaju na način koji se ljudima dopada. „Oni stalno pokušavaju da se uklope u okvire ili mesta gde misle da će biti prihvaćeni“, kaže Kalfan. „Naravno, potrebno ti je tvoje pleme i potrebno ti je da osećaš pripadnost. Ali ako stalno pokušavaš da se uklopiš u tuđe slike o tome ko bi trebalo da budeš, nikada nećeš biti autentičan.“ To može trajati tokom celog života što dovodi do stalnih borbi sa identitetom i samoprihvatanjem.
„Samo zato što imate neku misao ne znači da je istinita“
U redu je preispitati se, posebno negativne misli. Ali, ponekad mislimo da sve što mislimo ima smisao, kaže Natali Bernštajn, psiholog u Pitsburgu. To nije nužno slučaj. Umesto toga, inemojte misao samo prihvatati kao činjenicu. Malo je istražite, dodaje ona.
„Briga ostaje u budućnosti, pa hajde da o njoj razmislimo kada stignemo tamo“
Mnogo toga oko čega brinemo se nikada ne ostvari – ili, ako se ostvari, nije ni približno tako loše kao što se očekivalo. Pa zašto trošiti svo to dragoceno vreme i energiju zamišljajući najgore scenarije? „Mnogo je lakše čekati i znati da možete da se nosite sa tim“, kaže Bernštajn. Predviđanje ne štiti, iako mislimo drugačije.
„Pravljenje grešaka te ne čini lošim – to samo znači da učiš“
Ovo je jedna od najvažnijih lekcija koju treba usaditi deci. Kalfan je primetio da kada neki mladi ljudi pokušaju nešto novo, odustaju ako odmah nisu dobri u tome.
„Živimo u ovom perfekcionističkom svetu gde je kao: ‘Oh, moraš da radiš stvari kako treba iz prvog puta, a ako ne, onda nešto nije u redu sa tobom ili si glup“, kaže Kalfan. „To je zaista tužno, jer kada učiš da hodaš, zar se ne spotakneš milion puta?“
„Sva osećanja su u redu, ali bolni postupci nisu”
U redu je osećati ljutnju, ali ne i udariti nekoga. I u redu je biti tužan, ali ne i glasno vikati u javnosti, voli da kaže Morin. „Mnogo dece i roditelja u mojoj ordinaciji za terapiju meša ljutnju sa agresivnim ponašanjem“, kaže ona. Morin objašnjava da je biti uznemiren normalno; važno je šta radite sa tim osećanjima. To pomaže mladima sa kojima radi da bolje komuniciraju svoje emocije. „Verovatnije je da dete koje može da kaže ‘Ljut sam’ neće prići i šutnuti nekoga u potkolenicu“, kaže ona. „Deca koja se bore da razumeju taj osećaj ili da ga identifikuju osećaju da moraju da vam pokažu koliko im je to povredilo osećanja.“
„Tvoje telo pripada tebi“
Ti odlučuješ ko te grli ili maže – i uvek je u redu reći ne. Pojačavanje ove poruke uči decu „toliko mnogo“ stvari, kaže Kalfan, uključujući važnost granica i stalno razmatranje da li se osećaš bezbedno i udobno u datoj situaciji.
„Ako možete da ga imenujete, možete ga i ukrotiti“
Deca ne dobijaju formalnu obuku o tome kako da identifikuju svoja osećanja — ali svaki terapeut će vam reći da je to ključna veština koja može pomoći deci da se nose sa bolnim emocijama, poput razočaranja, sramote ili odbacivanja.
„Ako možemo da naučimo decu od malih nogu da počnu zaista da identifikuju šta osećaju, to automatski smanjuje uticaj (tih emocija)“, kaže Bernštajn. „Ako možete da identifikujete šta osećate, onda znate kako da se nosite sa tim i niste zaglavljeni u tome.“
„Voljeni ste zbog toga ko ste, a ne zbog onoga što radite“
U ovom svetu orijentisanom na postignuća, kada su deca preopterećena dodatnim obavezama, lako je izjednačiti uspeh sa vrednošću.
„Potvrda može delovati kao da dolazi samo kroz njihov učinak (u sportskom timu“, kaže Bernštajn. Ali šta se dešava ako odlučite da želite da prestanete sa sportom ili ne igrate dobro? Važno je da počnete da učite od malih nogu da „vaši roditelji nisu tu zato“, kaže ona. „Oni su tu zato što žele da vas podrže i zato što volite sport.“ Što pre ta poruka bude utisnuta u dečji mozak, manja je verovatnoća da će se osloniti na anksioznost i perfekcionizam koji bi ih mogli progoniti celog života.
Post Views: 7
