Svetislav Pešić je u novom intervjuu za Nedeljnik otkrio šta je presudno uticalo na neuspeh košarkaške reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Rigi, ističući probleme sa povredama i bolešću ključnih igrača.
***
Šta se košarkaški dešavalo, šta je sve uticalo na igru reprezentacije?
Imali smo izvanrednu komunikaciju sa savezom. Imali smo mir, maksimalno moguć. Predsednik Čović je, na primer, samo jedanput ili dva puta došao da nas poseti i imali smo jedno veče sa sponzorima. Više niko nije dolazio. Mi smo sami bili u svim pripremama.
Odigrali smo fantastičnu utakmicu protiv Slovenije, pa smo pobedili na turniru na Kipru, pobedili smo u finalu reprezentaciju Grčke. Osvojili smo Superkup, u finalu smo savladali Nemačku.
Svi su se pitali kako čuvati Dončića, kako se igra odbrana protiv Dončića. Pa smo mi pokazali kako se brani Dončić.
Pripremne utakmice su bile odlične, kao i na početku Evropskog prvenstva. I onda je došla utakmica sa Portugalijom, gde nam se Bogdanović povredio. Jedan od najvažnijih, konceptualno najvažnijih igrač.
Slažete li se sa tumačenjima da je to bio ključni događaj?
Povreda Bogdanovića je unutar ekipe povećala odgovornost i motivaciju u nekom drugom smislu, da drugi igrači osete potrebu da preuzmu više odgovornosti. I odigrali smo utakmicu protiv Letonije fantastično. Oni su morali da pobede tu utakmicu. Kod nas, naravno, misle da je Letonija mačji kašalj, zato što mi sve potcenjujemo.
Ta utakmica nam je podigla samopouzdanje. Bio sam zadovoljan jer nisam morao igračima da govorim da smo izgubili Bogdana i da treba da preuzmu na sebe veću odgovornost. Videlo se da oni to osećaju. Ali onda dolazi Turska. I u petom-šestom minutu Avramović se povredio. A on nam je najvažniji igrač. On je pokretač naše kompletne odbrane.
Mi živimo od odbrane. Naravno, imamo najboljeg igrača na svetu, ali i Jokić živi od svih ostalih. Posle se i Vukčević povredio u toj utakmici. Naravno, nije on glavni igrač, ali smanjuje se rotacija. Povređuje se potom i Gudurić. Jedan trening može, drugi trening ne može. Utakmicu sa Turskom gubimo na jedan posed, i to bez Avramovića.
Niko tu nije žalio, jer i dalje smo igrali dobro bez povređenih igrača, bili smo na visokom nivou i nismo gubili samopouzdanje.
Prolazimo kao drugi u grupi, pripremamo se za dalje. Imamo dva dana slobodno da se pripremimo za utakmicu sa Finskom.
Dolazim na doručak, kad tamo nema Jokića. Nema ni Nikole Jovića. Gde su oni? Profesor doktor Gaga Radovanović mi saopštava da su bolesni.
Eto, to su bili naši problemi kojima smo se mi bavili, a ne da li je neko nešto vikao na tribinama.
Znači, istina je da su se neki igrači razboleli?
Izgleda da jeste bio neki virus. Prethodnog dana, u hotelu mi se otvorio lift, a u njemu letonski trener Bjanki, i on mi kaže – neki virus nas uhvatio. Dan kasnije dvojica naših igrača ne mogu da ustanu iz kreveta.
Nekoliko članova medicinskog tima i rukovodstva, takođe.
Bolesni igrači, nisu išli na trening, dobijali su tri puta dnevno infuziju, a hranu su im nosili u sobu.
I pred utakmicu ujutro kažu oni da im je prošla temperatura. Kaže Nikola Jović: „Dobar sam, igram ja.“ Jokić, njega i da boli, on nikada neće da kaže da ga boli. Takav je tip, može da istrpi šta god.
I šta se desi, Jokić i Jović budu najbolji. Oni daju po dvadeset poena.
Kako bi igrali da nisu bili bolesni?
Da li bismo dobili Finsku da su svi bili zdravi? I da li bismo osvojili medalju sa Bogdanom? Verovatno bismo imali veće šanse. Ali ne znamo, svakako ne tražim opravdanja. Ovo je rezultatski neuspeh. Ja ga tako gledam i ništa dalje od toga.
Mi smo otišli sa Evropskog prvenstva tužni, ali uzdignuta čela, jer smo postali ekipa. Vratili smo osećaj igranja za reprezentaciju. Igrači su se između sebe povezali. Ja sam samo bio trener tu sa velikim iskustvom koji zna da te ljude poveže. I to je to.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Post Views: 0
