Spoljna politika Srbije zasnovana na seđenju na više stolica i na ciljevima koji su međusobno suprotstavljeni i isključuju jedni druge došla je do kurcšlusa u poslednjih šest meseci i zvanična Srbija je izgubila sve kredite koje je imala do prošle godine.
Beograd je žonglirao do prethodnog proleća, više-manje uspešno, ali su onda računi stigli na naplatu. U sendviču između EU i Velike Britanije na jednoj strani i Rusije na drugoj, kao i u procepu između SAD i Kine, politika obećavanja i govorenja drugoj strani ono što želi da čuje doživela je brodolom od aprila do danas.
Odlazak predsednika Srbije na parade u Moskvu i Peking bio je dvostruko kontraproduktivan: izgubio je ostatak kredibiliteta koji je imao u EU, jer je, uprkos jasnim signalima, otišao u rusku i kinesku prestonicu, a tamo je doživeo degradiranje završivši u poslednjim redovima, što je direktan pokazatelj njegovog rejtinga, budući da režimi u Kremlju i Džongnanhaju kroz protokolarne poteze šalju veoma jasne poruke.
Srpska spoljna politika potvrdila je ispravnost opaske koja se pripisuje američkom predsedniku Abrahamu Linkolnu: „Možete da varate sve neko vreme i nekoga sve vreme, ali ne možete sve da varate sve vreme.“
DIREKTNI SIGNALI
Zvanični Beograd je u poslednje vreme dobio seriju direktnih signala da više nema renome koji je verovao da ima. Srbija više ne uživa poseban ili privilegovan položaj ni u EU, ni u SAD, ni u Kini, a ni u Rusiji. Istini za volju, predsednik Vučić još uvek može da računa na naklonjen stav predsednika Francuske Emanuela Makrona, ali Makron je u međuvremenu postao „politički mrtvac koji hoda“, imajući u vidu krizu u Petoj republici, i nema ni izbliza moć koju je imao do pre godinu i po dana.
U EU su registrovali, eufemistički rečeno, neuspešne misije predsednika Srbije u Mar-a-Lagu, zatim u Moskvi, pa u Kini, na Generalnoj skupštini UN i na kraju u Kopenhagenu. Sve to je veoma negativno uticalo na njegov rejting.
KAKO JE VUČIĆ BLEFIRAO
Prema rečima naših izvora u EU, srpski lider objašnjavao je evropskim zvaničnicima da će se u Mar-a-Lagu dogovoriti sa Trampom i da će potom ići sa njegovim mandatom da pregovara sa Putinom. Na njegovu nesreću, taj blef nije prošao. Problem je što je tu priču ispričao velikom broju evropskih čelnika kako bi opravdao odlazak u Moskvu na Putinovu paradu. To mu se vratilo kao izuzetno negativan bumerang.
Zatim su došle protokolarno bolne lekcije u Rusiji i Kini. Slikovito rečeno, predsednik Srbije žrtvovao je prvi red za ulazak u EU da bi završio na začelju Sijeve i Putinove svite, čak i iza ministara. U Kini je, u Sijevoj trijumfalnoj povorci, bio čak daleko iza šefa diplomatije Mađarske, Sijarta.
ZAVRŠNI UDARCI
Završni udarci stigli su u Njujorku i Kopenhagenu. Jedan od retkih predsednika ili premijera koji nije pozvan na prijem u organizaciji kabineta Donalda Trampa bio je predsednik Srbije. Sastanak predsednika Vučića sa državnim sekretarom Markom Rubiom ukazuje da je problem sa Trampom lične prirode, odnosno da u Beogradu nisu uradili nešto što su obećali Trampovom klanu.
PUTINOV SAVEZNIK
Na samitu Evropske političke zajednice u Kopenhagenu predsednik Srbije tretiran je kao saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina – etiketa koja je bila dodatno kompromitujuća, budući da je Rusija demonstrativno slala dronove na dansku prestonicu, pokazujući geopolitički „bulijing“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 22
