Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas istorijska ekskluziva u vidu detaljne rekolekcije uspomena našeg čuvenog književnika Matije Bećkovića o Milovanu Đilasu, njihovom dugogodišnjem prijateljstvu, životu i političkoj karijeri koja je obeležila jednu epohu.
Bećković se priseća premijere predstave „Komandant Sajler“ u Narodnom pozorištu 1967. godine, Đilasovog prvog pojavljivanja u javnosti nakon izlaska iz zatvora. Njegov „zatvorski ten“ i kratko ošišana kosa privukli su svu pažnju te večeri.
Država je proganjala Milovana Đilasa, „ubijala ćutanjem“, njegov lik i ime su bili tabu, država se svojski potrudila da ga potpuno izbriše iz javnosti. Domaći posleratni intelektualci nisu se usudili – ili nisu smeli, da ga brane. Ipak, njegovo ime je nešto značilo i van granica tadašnje Jugoslavije, odakle je podrška u tom momentu i stigla.
„Moj drug Đido“
Milovan Đilas je, prema rečima Matije Bećkovića, bio njegov jedini prijatelj „neistomišljenik“, premda su se kasnije u životu njihova mišljenja po mnogo čemu poklopila. Bećković prenosi Đilasove anegdote o Titu, od upoznavanja, preko toga da je on bio jedini koji nije potpisivao smrtne kazne na nagovor Rankovića, do spekulacija da je Kardelj bio ruski špijun.
O drugim jugoslovenskim funkcionerima, poput Rankovića, Krleže, Koče Popovića, kao i prisećanje na Ivu Andrića koji je s početka izbegavao Đilasa, ali mu je na kraju ipak odao poštovanje. Bećković ovde govori i o vlastitom statusu „neprijatelja“ i borca za slobodu, o „crnoj listi“ na kojoj je bio od početka karijere, te o ratnim događajima u Crnoj Gori (Pasje groblje) i posleratnom procesu Draži Mihailoviću, otkrivajući kako je usvojena teza o Mihailovićevoj saradnji s okupatorom.
„Kada je pre nekoliko godina, posle 30 godina, izašao nepoznati Dnevnik Milovana Đilasa, u kojem je jedan od glavnih aktera Matija Bećković, bilo je jasno da se čeka neka vrsta odgovora. I ona je konačno tu. Da stavi tačku na istoriju jednog doba, jednog prijateljstva, i jedne – zajedničke sudbine. Rekao bih svih nas…“, priredio Veljko Lalić.
„Od Tjenanmena do Ante Markovića“
Zoran Panović analizira političke procese i medijski sadržaj u Srbiji i Jugoslaviji na pragu devedesetih godina na konkretnom primeru „Trećeg dnevnika“ Televizije Beograd. Krajem 80-ih, na sutonu postojanja Jugoslavije, Treći dnevnik obrađuje tri teme koje će se pokazati važnim i relevantnim čak i danas, 45 godina kasnije.
Pobeda prodemokratskih snaga u Poljskoj, krvavo gušenje studentskih protesta na trgu Tjenanmen, ali i reformatorske napore vlade Ante Markovića da oživi državnu privredu u propadanju. Panović zaključuje da srpska politička elita nije razumela istorijski trenutak 1989., što je dovelo do „dogmatizacije“ komunističke partije pod Miloševićem, spajajući nepomirljivo, komunizam i nacionalizam.
„To što je Srbija bila na začelju uvođenja višepartizma u istočnoj Evropi (Srbija i Crna Gora su i od jugoslovenskih republika poslednje organizovale višestranačke izbore), ne znači da neće biti prva (ili među prvima) u ukidanju višepartizma. Čim se do kraja steknu uslovi. Ako se 1990. moralo u uvođenje višepartizma (od starta nakaradnog), kad se on bude ukidao to će se želeti. Doći će do olakšanja. Možda pre uvođenja „bespartijskog pluralizma“ (izvorna ideja osnivača i ideologa SPS Mihaila Markovića), ili održavanja kozmetičkog, formalnog višepartizma (bez mogućnosti smene vlasti na izborima), Vučić ipak bude raspisao još neke izbore na kojima će učestvovati i oni koji su realno protiv njega. Možda i ove izbore koje zahtevaju studenti, a podržava ih opozicija. Izgleda i jedni i drugi pomireni sa naprednjačkim izbornim standardima“, piše Zoran Panović.
„Sunovrat srpske spoljne politike“
Željko Pantelić otkriva kakve posledice donosi politika balansiranja između Evrope i Rusije. Put Srbije ka EU u potpunosti je kompromitovan pod Aleksandrom Vučićem, koji je svojom politikom sedenja na dve stolice izgubio sav „kredit“ kod evropskih zvaničnika u Briselu. Odlazak Vučića na vojne parade u Moskvi i Pekingu imao je dvostruke posledice.
Vučić, ne samo degradiran i stavljen u zapećak na proslavama svojih „velikih saveznika“, paralelno sa tim uspeo je da izgubi sav legitimitet u očima EU. Premda vrata još uvek nisu zatvorena, vreme ističe, a Beograd gubi šansu da u trenutno povoljnim okolnostima za proširenje pristupi evropskoj zajednici zbog potpunog odsustva volje trenutne vlasti da uradi išta po pitanju demokratskih reformi.
„Otežavajuća okolnost za aktuelnu vlast u Beogradu je da propušta sticaj okolnosti izuzetno povoljan za proces proširenja i Srbiju. Pitanje je kada ćemo ponovo u Parizu i Berlinu imati predsednika i kancelara koji su voljni da poguraju Srbiju ka članstvu u EU, kao što je trenutno slučaj sa Makronom i Mercom. U poslednjih par godina, pogotovo od napada Rusije na Ukrajinu, kada je došlo do promene odnosa EU prema politici proširenja, vrh vlasti u Srbiji nije nijednom pokazao volju, a kamoli da je napravio konkretne poteze i proizveo rezultate u ispunjavanju uslova iz evropske agende“, piše Željko Pantelić.
„Kad se Turci na Kosovo vrate“
Aleksandar Radić analizira rastući vojni i strateški uticaj Turske na Kosovu, manifestovan kroz direktne vojne veze turske armije sa Kosovskim bezbednosnim snagama (KBS), kao i ulogu Turske u KFOR-u. General Ozkan Ulutaš se vratio na čelo KFOR-a za novu, 30. rotaciju, što je neobičan presedan jer se komandanti obično ne vraćaju na istu dužnost.
Njegov povratak, uz podršku predsednika Erdogana, naglašava stratešku važnost Kosova za Ankaru. Ona je dodatno potvrđena posetom načelnika Generalštaba turske armije, generala Selčuka Bajraktaroglua, koji se sastao sa kosovskim ministrom odbrane. Aparentno je da se prisustvo Turske zasniva na dubokim interesima, sa tim u vidu, ne treba da čudi izjava predsednika Erbogana iz 2013.: „Turska je Kosovo, Kosovo je Turska“.
„Tursko prisustvo na Kosovu u odbrambenom domenu sve više jača, i to kroz direktne vojno-vojne veze turske armije sa KBS (Kosovske bezbednosne snage). Paralelno, kroz format KFOR koji sada ponovo predvodi turski general, pokazuje se zastava, doduše u striktnim okvirima NATO-a. Na duži rok ambiciozni plan Turske je da preuzme od Amerikanaca vodeću poziciju u istočnom sektoru KFOR-a, delu te formacije prepoznatljivom po bazi Bondstil. Prve nedelje oktobra u Prištini jasno se videla posebna važnost Turske kao strateškog partnera. Načelnik Generalštaba turske armije general Selčuk Bajraktaroglu 2. i 3. oktobra susreo se sa glavnima u kosovskom odbrambenom sistemu – sa turskim generalom sedeli su i divanili ministar Maćedonci i general Jašari“, piše Aleksandar Radić.
„Do protesta nije došlo ni slučajno ni spontano“
Dušan Telesković analizira paralele između studentskih protesta u Beogradu 1968. godine i savremenih demonstracija u Srbiji, koristeći arhivski dokument iz 1968. poslat Josipu Brozu Titu od strane vojne Uprave bezbednosti (KOS). Zanimljivo je da su tad, 1968., državne bezbednosne službe tvrdile da studentske demonstracije nisu ni „slučajne ni spontane“, već rezultat delovanja „najreakcionarnijih snaga, uz „pomoć sa strane (Istok, Zapad)“.
Slično kako danas domaći zvaničnici, na čelu sa predsednikom, tvrde da su studentski protesti orkestrirani spolja. Ipak, postoji jedna bitna razlika, Tito nije verovao izveštaju tajne službe. Zato je Tito na ulice, među studente, poslao Vlajka Begovića čiji je raport, za razliku od paranoičnog izveštaja obaveštajaca, pokazao empatiju i video studentski pokret kao iskrenu kritiku sistema i „pozitivnu lekciju“. Begovićev izveštaj je bio presudan za Titovu odluku da ne pošalje vojsku i tenkove na studente.
„Iz arhiva je svetlost dana ugledao dokument pod nazivom „Kratka obaveštajno-politička procena u vezi sa studentskim demonstracijama, 6. jun 1968. g“. Ovaj dokument iz Arhiva Jugoslavije se može pronaći na sajtu „Fabrike radnicima“, posvećenom 75. godišnjici ključnog razvojnog procesa u jugoslovenskoj istoriji: uvođenja radničkog samoupravljanja. Dokument je zapravo upućen Josipu Brozu Titu od vojne Uprave bezbednosti (nekadašnjeg KOS-a, a danas VBA). Ovaj izveštaj iz 1968. nije samo arhivski papir, on je zapravo pokazatelj kako se istorija ponavlja kao farsa u pogledu nerazumevanja studenata i njihovog nezadovoljstva od strane tajnih službi“, piše Dušan Telesković.
„EXIT FESTIVALA NEĆE BITI“
Branko Rosić razgovarao je sa Dušanom Kovačevićem, direktorom i osnivačem festivala EXIT o raskoraku i sukobu s državom nakon što je festival podržao studentske demonstracije izazvane tragedijom u Novom Sadu. Kovačević potvrđuje da Exit festivala neće biti u Srbiji iduće godine (2026) jer, kako kaže, ne mogu da rade u zemlji u kojoj se „tako strasno forsira jednoumlje kao uslov za dozvolu za rad“. On upozorava da je „represija nad slobodnomislećom kreativnom scenom poprimila epidemijske razmere“ i da je jedini način borbe ujedinjenje.
„Exit, čiji je embrion lociran u vreme studentskih demonstracija 1996/1997, logično je, zbog svog „porekla“, podržao studentske demonstracije 2024/2025. To je dovelo do ne samo gubljenja državne podrške već i do napete atmosfere između organizatora i države u kojoj je održavanje samog festivala stiglo do neizvesnosti. Istovremeno, u prvim nedeljama posle tragedije krenuli su i napadi na Exit da je državni festival i da nije podržao studente“, piše Branko Rosić.
„Ne može niko da sedne u čamac i da vesla umesto tebe“
Veljko Miladinović piše o srpskom veslačkom dvojcu, Martinu Mačkoviću i Nikolaju Pimenovu, koji su se slučajno spojili i brzo postigli izvanredne rezultate, osvojivši dve srebrne medalje na nedavnom Svetskom prvenstvu u dubl-skulu u Šangaju. Trener Nikola Stojić pitao je ko želi da vesla sa Nikolajem, veslačem koji je tek došao iz Rusije. Martin Mačković se javio, i „veslačka hemija, koju samo veslači mogu da osete, dogodila se“. „Svašta možemo da vam kažemo o tom čamcu sa dvojicom veslača“, kaže nam uz osmeh Martin Mačković.
„Zanimljivo je da poslednjih 25 godina uvek jedan ostaje. Stojić je 2000. veslao sa Višackim, pa je 2004, 2008. i 2012. za partnera imao Nenada Beđika. Nenad Beđik je posle toga 2016. nastupao sa Milošem Vasićem, a onda je Miloš Vasić veslao sa mnom. I ja sada veslam sa Nikolajem. To je kontinuitet koji se održava, jedan uvek ostaje u čamcu“.
„Prvi put s ćerkom u Sivom domu“
Slobodan Vujanović donosi tekst o izazovima roditeljstva u digitalnom dobu i neuspelom pokušaju da svojoj ćerki (i sinu) prenese deo pop-kulturnog nasleđa Jugoslavije, konkretno kultnu TV seriju „Sivi dom“. Vujanović konstatuje da je breme vaspitanja dece svaljeno isključivo na roditelje, a deca nemaju kulturni kontinuitet sa prethodnom generacijom.
Usled „rupe devedesetih“, tranzicije i interneta, nova generacija je „turista u (pop) kulturi svoje zemlje“. Autor mora da krene „od nule“ objašnjavajući ćerki ko su Gaga Nikolić, Bata Živojinović i drugi legendarni glumci, jer joj „najveći jugoslovenski glumci“ ništa ne znači.
„Ova priča i ovaj moj „vaspitni eksperiment“ nemaju kraj kakvom se možda nadate, ali barem sam probao. Moje dete/“naša deca“ nemaju kontinuitet jedne kulture u kojoj smo mi, podržani sa svih strana, tako neosvešćeno uživali. Oni, usled „rupe devedesetih“, postmilenijumske tranzicije i cvata interneta, praktično ništa ne nastavljaju (sada sam fokusiran samo na pop kulturu, mada stvar važi i za sve ostalo, proverite!…). Oni su u najboljem slučaju turisti u (pop) kulturi svoje zemlje“, piše Slobodan Vujanović.
„Emerik Blum danas ne bi bio moguć“
Dragan Markovina, inspirisan filmom Jasmile Žbanić o Emeriku Blumu, analizira zašto jugoslovenski socijalistički projekat nije uspeo u svojoj samopromociji i kako tek danas, oslobođeni državne propagande, možemo shvatiti veličinu njegovih graditelja. Tek pojavom filma o Emeriku Blumu, osnivaču i dugogodišnjem direktoru Energoinvesta i bivšem gradonačelniku Sarajeva, stvoreni su uslovi da se te neverovatne biografije sagledaju iz ljudske perspektive, lišene državnih istina i nacionalističkih odbacivanja.
„I inače je teško, neovisno o jugoslavenskom kontekstu, stvoriti romantični mit isključivo od pobjede. Jer mit funkcionira na romantici poraza i stradanja. Zato i jesu, između ostalog, i stvarani mitovi i forsirane priče o poginulim partizanima, a nikako o ljudima koji su Drugi svjetski rat preživjeli. Da bi onda dodatna poteškoća bila u tome što su ti heroji bili izliveni u bronci, što su bili kanonizirani i uglavnom plastično prikazivani. Istina je da je kroz razvoj partizanskog filma i filmske umjetnosti općenito moglo u nekom času doći do stvarnih životnih priča o ljudima koji su takvu priču zaslužili i koji nikako nisu mogli biti ljudi bez mana, kao što nitko nije“, piše Dragan Markovina.
„Senke nad Rtnjem“
Dejan Stojiljković piše o misterijom obavijenom planinom Rtanj i otkriva da će upravo ta planina, poznata po urbanim mitovima (piramidalni oblik, vanzemaljci, nezemaljska energija), biti centralni zaplet treće i finalne sezone serije „Senke nad Balkanom“. Kreatori serije (Dragan Bjelogrlić i Dejan Stojiljković) odlučili su se fokusirati na istinitu i tragičnu ljudsku priču koja se događa u epohi serije (pred Drugi svetski rat): priču o porodici Minh, vlasnicima rudnika na Rtnju.
„Nakon toga smo otišli na arheološko nalazište „Feliks Romulijana“, blizu Zaječara, i tamo proveli neko vreme. To mesto, gde je umro Galerije, poslednji rimski car nad kojim je načinjena apoteoza (uzdizanje u bogove), ima neku čudnu, uznemirujuću auru. Kao da u vazduhu lebdi neko prokletstvo. Naravno, i o njemu se raspredaju različite priče, tako da upotpunjava Rtanjsku legendu i dodaje na misteriji. Dok stojimo na plus pedeset na golom kamenu, Bjela žmirka i gleda u pravcu Rtnja, pa će da kaže: „A vidi, budimo realni… Stvarno podseća na piramidu“, piše Dejan Stojiljković.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 9. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
