Možda bi sve bilo drugačije da Dragiša Đurić nije Ivanu Stamboliću dao jedan savet.
Priča ide ovako. Ivan Stambolić nije bio najbolji đak. Ponekad bi, kažu, jedva i prošao razred. Trojica njegove braće su završili fakultete – jedan je bio predsednik Saveza studenata Jugoslavije i naučni radnik, drugi je bio direktor Nolita, treći arhitekta, a Ivan, budući predsednik Srbije, više je jurio fudbal nego knjigu. I za razliku od braće, poslat je „na zanat“. Učio je za metalostrugara.
Kao radnik je razvio osećaj za aktivizam i političke ambicije, takvo je vreme bilo, počevši od akcija u vreme Tršćanske krize („Trst je naš“), a put mu se otvarao preko ujaka Petra Stambolića, jednog od najuticajnijih srpskih političara tog doba. A ponekad bi mu se i zatvarao. Kako je pričao, kada mu se otvorila mogućnost da dođe u Beograd „na profesionalni rad u Predsedništvo CK omladine“, baš to je sprečio ujak Petar koji je „smatrao da je najbolje da Ivan ostane radnik, jer se za to školovao pa ne bi trebalo da se bavi politikom“.
Tu se u priču uključuje predsednik Gradskog komiteta omladine Beograda Dragiša Đurić.
Na jednom omladinskom seminaru savetovao je Stamboliću da upiše Pravni fakultet i završava ga dok radi. Stambolić ga je poslušao. A na fakultetu je upoznao mladog kolegu sa kojim se odmah zbližio. Kolega se zvao Slobodan Milošević.
***
Prošlo je 25 godina od ubistva Ivana Stambolića i 25 godina od pada Slobodana Miloševića, a motivi za ubistvo koje je izvela država („Miloševićev režim“) nisu još uvek do kraja jasni. Ivan Stambolić je značajna istorijska ličnost kraja 20. veka u Srbiji, ali je retko posmatran tako. Uglavnom je posmatran kao tragična ličnost i žrtva.
Prvo politička žrtva sa Osme sednice kada je izdan od najbližeg saradnika kome je bio politički otac, a potom i žrtva surove egzekucije. Možda će to malo promeniti knjiga dr Slobodana Selinića, u izdanju Vukotić medije, u kojoj autor daje širu sliku političara koji jeste ostao upamćen kao žrtveni simbol kulminacije zloglasnog režima.
Uz dozvolu izdavača, donosimo izvode knjige koji se bave avgustom 2000. godine, uoči izbora koji će promeniti Srbiju, i pitanjem da li je Stambolić stradao jer je politički mogao da ugrozi Miloševića.
***
Tokom 2000. godine bilo mu je jasno da je pad Miloševića „biti ili ne biti“ pitanje za Srbiju. Međutim, ni tada sebe nije video u stranačkim vodama. U aprilu te godine odluku da ostane izvan partija objašnjavao je time da „ne ume da strančari“, te da se snalazio u jednostranačkoj politici, ali da mu ne leži višestranačka za koju je govorio da se u njoj koriste teške reči „pa ko koga odstreli“. Bilo je jasno da bi na predstojećim izborima, da ih je dočekao, glasao za opoziciju, priželjkujući da ona bude jedinstvena. Tada je smatrao da je najvažnije da ona „probije obruč“, tj. da sruši vlast.
Savezni predsednički i parlamentarni izbori raspisani su, slučajno ili ne, baš za 24. septembar, na trinaestu godišnjicu Osme sednice. Bilo je opozicionih političara koji su mu predložili da bude protivkandidat Miloševiću.
„PODRŽAĆU SVAKOG KANDIDATA KOGA PREDLOŽI DOS“
Predsednik koalicije „Šumadija“ Branislav Kovačević tvrdi da je predložio Nenadu Čanku da Stambolić bude predsednički kandidat, jer je bio nestranačka ličnost i imao je dobre odnose sa liderima opozicije, „međunarodnom zajednicom“, političarima iz bivših jugoslovenskih republika, Milom Đukanovićem i albanskim predstavnicima. Čanak je uzvratio da bi Stambolićevo prisustvo u opozicionom okupljanju bilo blagodarno, jer bi amortizovao sukobe unutar opozicije.
Kovačević je kasnije sa Stambolićem više puta o tome razgovarao. U leto 2000. Stambolić je postavio dva uslova za pristanak: da to bude jednoglasna odluka Demokratske opozicije Srbije, kako njegova kandidatura ne bi bila kamen razdora u opoziciji, i da protivkandidat bude Milošević, jer je samo njemu hteo da izađe na crtu.
Kovačević tvrdi da su lideri DOS-a različito reagovali i da su ideju podržali Rasim Ljajić, Nenad Čanak i Mile Isakov, da je Vladan Batić smatrao da to možda nije loša ideja, dok su Zoran Đinđić i Žarko Korać ocenjivali da sa Stambolićem ne bi imali šanse da poraze Miloševića. Obavestio je Stambolića koji je ostao pri svom stavu, obećavajući da će podržati svakog kandidata koga predloži DOS.
U „Glasu javnosti“ se 10. avgusta pojavilo i pismo naslovljeno sa „Druga za predsednika“ kojim je Stambolić predlagan za predsednika države. Bilo je potpisano sa „za školske drugove Užičke gimnazije, Miladin Mojsilović, general u penziji, Užice“.
U njemu je stajalo da se iz te generacije užičkih đaka intelektom i rezultatima rada izdvojio Stambolić. O njemu je pisano kao o skromnoj ličnosti. Predstavljen je kao čovek sa najboljim osobinama, koji voli sve ljude, bez obzira na versku i nacionalnu ispovest, nije licemeran i ne mrzi nikoga. U zasluge mu je pripisivano da se borio da ne dođe do rata i da je pozivao mlade ljude da se ne odazovu na mobilizaciju, jer je procenio da „cilj rata nema opravdanje“.
O Osmoj sednici je rečeno da je bila nepravda kojom ga je na „najbrutalniji način“ svrgnuo Milošević, i to uz pomoć generala Nikole Ljubičića i Petra Gračanina. Zaključio je da je Stambolić „jedina ličnost koja bi mogla Srbiju i Jugoslaviju izvući iz najteže bede i samovlašća od njenog postojanja“.
Nema pouzdane potvrde da bi Stambolić prihvatio da bude predsednički kandidat da je poživeo do izbora. Naprotiv, bilo je prijatelja kojima je izričito govorio da se neće kandidovati. Njegov uslov da ceo DOS stane iza njega i uzdržanost Đinđića, kao jednog od najistaknutijih političara te koalicije, potvrđuju da nije bilo realno očekivati da bi mogao da bude predsednički kandidat.
To ne znači da nije želeo da doprinese uspehu opozicije. Znao je da nema moralno pravo da izostane iz bitke za koju se naslućivalo da će biti odlučujuća, ali se mnogo lomio i premišljao oko načina na koji bi mogao da se uključi u borbu protiv vlasti.
Radoje Stefanović kaže da mu je Stambolić početkom avgusta saopštio da će prihvatiti aktivniju ulogu u predizbornoj kampanji ako bi to bio zajednički zahtev opozicije, ali da strahuje da u tom slučaju nema velike šanse da živ dočeka izbore.
„DA LI MI JE ŽIVOT UGROŽEN? PA NE, NE…“
Stambolić se nije plašio da javno kaže šta misli u politički smutnim vremenima i bio je svestan da posledice mogu da budu teške. Sa bratom Vukašinom je više puta razgovarao o tome šta raditi ako bude uhapšen. Bili su svesni da bi tada mogli da mu budu od pomoći samo javnost i mediji.
Prijatelji su ga podsećali da može da bude opasno da na trčanje u Košutnjak, u šumu, gde se redovno rekreirao, ide sam ili tek sa ponekim, ali je on te savete odagnavao uverenjem da će mu režim svakako nauditi, ako je to planirao.
Ivan je u političkoj penziji rado odlazio u rodno selo Brezovu, kraj Ivanjice. Tu je snaju Nataliju, koja ga je molila da ne putuje sam po Srbiji, ubeđivao da nema razloga za strah i nesigurnost, jer nikome nije naneo zlo.
U junu 2000. procenio je da je u Srbiji „odavno poništena granica između života i smrti“.
U jednoj emisiji, na pitanje da li je posle Osme sednice strahovao da mu je život ugrožen, odgovorio je pomalo neodlučno „Pa ne, ne“.
Dva meseca kasnije njegov životni put okončan je surovo.
Otet je 25. avgusta 2000. oko 10 sati pre podne, tokom rekreacije u Košutnjaku.
Trčanje u prirodi, što je za njega bilo rutina, za druge je bila prilika da ga uklone.
Tog dana je na stazi bio sam. Prijatelj Rade Paunović, koji mu je često pravio društvo tokom rekreacije, ovoga puta nije bio sa njim zbog obaveza koje je imao kao advokat. Plan je bio da se tokom dana sastanu i sa prijateljem iz Bosne idu na sabor u Guču.
Porodica je posle nekoliko sati prijavila nestanak.
Supruga Katarina je odmah angažovala advokata Nikolu Barovića.
U ranim popodnevnim satima su Barović, Ivanovi prijatelji i članovi obezbeđenja Srpskog pokreta obnove prošli svim stazama kojima se Stambolić mogao kretati, računajući da je slučajno moglo da se desi da nekom nesrećom nastrada.
Sin Veljko je proveravao da li je otac u nekoj bolnici. Katarina je o nestanku supruga obavestila rezidenciju predsednika Miloševića, jer su on i njen suprug bili prijatelji 25 godina.
„NAJBESMISLENIJE“ POLITIČKO UBISTVO U SRPSKOJ ISTORIJI
Prema svedočenju Barovića, policija do 18 sati nije htela da se angažuje. Tek tada je jedan policajac sa Ivanovim sinom otišao na mesto na kome je Stambolić poslednji put viđen. Čuvar parkinga restorana „Golf“ rekao im je da je video Stambolića oko 10 sati kako se odmara kod parkinga ispred restorana, da je u isto vreme pored njega prolazio beli kombi (furgon model, bez prozora u zadnjem delu), koji je nakratko stao i da Stambolića više nije video kada se kombi udaljio.
Kasnije su se pojavile i tvrdnje da je postojao svedok koji je video da su ga bar dvojica ljudi iz kombija ugrabila, da je jedan od njih iz džepa vindjakne izvukao nešto kao značku ili legitimaciju i pokazao Stamboliću, a drugi mu držao uperen pištolj u glavu.
Zbog mraka je uviđaj izvršen tek sutradan kada je više desetina policajaca sa psima detaljno pretražilo Košutnjak.
Prema sudskoj presudi, Stambolića je otela grupa pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije.
Odvezli su ga na Frušku goru gde je ubijen istog dana, sa dva metka u potiljak. Telo je bačeno u jamu sa živim krečom.
Pre otmice Stambolić je dugo bio praćen. Komšije su svedočile da su u blizini njegove zgrade viđale beli kombi sličan onom koji je opisao svedok iz Košutnjaka, da su tri-četiri mlada čoveka kružila oko zgrade i išla kroz zgradu od tavana do podruma. Zaključili su da se radilo o pripadnicima SDB-a.
Političko ubistvo, kao i svako drugo, nikada nema ljudski smisao, ali je ubistvo Ivana Stambolića jedno od najbesmislenijih ubistava u srpskoj političkoj istoriji, i ljudski i politički. Ubijen je čovek koji realno nikome nije bio pretnja, a sve što je mogao da izrekne o drugima već je uradio prethodnih godina. Niko više nije imao razloga da ga se plaši.
Njegova surova likvidacija je jedna od najmračnijih epizoda iz istorije Srbije poslednje decenije 20. veka.
KAKO JE VLAST ZATAŠKAVALA SLUČAJ
Posle Ivanovog nestanka vlast je ćutala. Porodica, prijatelji i opozicione stranke i političari, međunarodne organizacije i strani državnici tražili su istinu i brzu reakciju nadležnih institucija.
Dva dana posle otmice supruga Katarina procenila je da nestanak nije motivisan političkim razlozima, jer je on vodio normalan život kao svaki običan građanin te da mu niko nije pretio.
Opozicija je odmah osudila nestanak bivšeg predsednika Srbije. Neki njeni predstavnici su tvrdili da je uklonjen kao opasnost na predstojećim izborima. Srpski pokret obnove je nestanak nazvao „otmicom“. Građanski savez Srbije je saopštio da je njegov nestanak bio „opasan politički događaj“ u vreme kada je počinjala izborna trka, a Demokratska alternativa je upozorila da je Srbija zaplovila u „opasne vode nasilja i torture“. Predsednički kandidat Demokratske opozicije Srbije Vojislav Koštunica je rekao da kao pravnik ne može da se upušta u motive nestanka, ali da su političke posledice tog čina jasne.
Vuk Drašković je ocenio da se radilo o „aktu organizovanog terorizma“, čiji je motiv sprečavanje Stambolićeve kandidature na izborima. Čak je ustvrdio da je „Miloševićev štab sigurno doznao i da je širom Srbije već bilo prikupljeno nekoliko desetina hiljada potpisa za Stambolićevu kandidaturu i da su te potpise gotovo isključivo davali članovi Socijalističke partije Srbije“.
Nastavio je tvrdnjom da je Stambolić bio pod snažnim pritiskom mnogih istaknutih članova SPS-a da prihvati kandidaturu, pa je režim preventivno uklonio čoveka koji je mogao da bude najopasniji protivnik koji bi uzdrmao biračko telo socijalista.
Nikola Barović je tvrdio da je procena DOS-a bila da su Stambolićevi intervjui, koji su pred izbore pušteni na lokalnim televizijama, doprineli da par procenata glasača SPS-a pređe na stranu DOS-a, jer su ti ljudi imali poverenje u njega.
Socijaldemokratska unija je upozoravala da je nestanak Stambolića podsećao na način na koji su latinoameričke diktature likvidirale svoje protivnike i da je nestanak Stambolića „trenutak kada svaki građanin mora da digne svoj glas protiv nasilja koje preti da nas na kraju sve uništi“.
Oglasili su se i Stambolićevi dugogodišnji prijatelji koji su mu ostali verni i posle Osme sednice. Za njih je Ivanov nestanak bio veliki šok.
– Dvadeset petoga avgusta i nekoliko dana posle toga proveo sam sate i sate na terasi svog stana pitajući se: „Bože, da li je živ?“ Eto, i mi ateisti ponekad nemamo kud nego prizivamo Boga – bile su reči kojima je Špiro Galović iskazao svoja osećanja.
Saopštio je da je Ivanova otmica predstavljala uklanjanje čoveka za koga se pretpostavlja da bi mogao da bude akter i protivnik u nailazećim događajima i da se „neko“ naprosto plašio prisustva takvih ljudi na političkoj sceni.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 50
