Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas veliki intervju sa Zoranom Kesićem, jednim od najpoznatijih domaćih komičara i satiričara, koji prvi put bez zadrške govori o svom životu, karijeri i svim dilemama kroz koje je prolazio.
U ovom intervjuu, koji ima i svoju video-formu, u okviru podkasta „Rosić i drugovi“ na YouTube kanalu Velikih priča, Kesić govori o detinjstvu i školskim danima, o tome kako je ušao u svet medija, o nastanku kultne emisije, kao i o trenucima kada je shvatio da satira može biti oružje jače od politike. Posebno se osvrće na svoj odnos prema javnosti, na cenu popularnosti, ali i na to kako vidi ulogu humora u društvu koje se stalno lomi između smeha i gorčine.
Od prvih koraka na lokalnim televizijama, preko kultnih formata koji su ga obeležili, pa do trenutka kada je postao jedno od najprepoznatljivijih lica domaće scene. Ovo je priča o čoveku koji je satiru pretvorio u životnu misiju i koji danas, prvi put, otvoreno govori o onome što je doživeo, preživeo i naučio.
„oni će meni da kažu da sam izdajnik“?
Intervju Branka Rosića sa Zoranom Kesićem otkriva kako je satira postala njegov način da razume i komentariše društvo. Govori o počecima na lokalnim televizijama, nastanku kultne emisije i trenutku kada je humor prerastao u njegovu životnu misiju. Ovo je priča o autoru koji kroz smeh progovara o ozbiljnim temama i o vremenu koje ga je oblikovalo.
„Postoji teorija da su ljudi u čijim radnim knjižicama piše da su komičari i koji zarađuju za život uveseljavajući tuđe živote, zapravo privatno melanholične osobe. Zoran Kesić ‘kvari’ tu sliku ali on je uvek bio tu da ‘kvari’ kao što je to radio sa TV programom na početku svog bavljenja novinarstvom“, piše Branko Rosić.
Vučićevi govori u UN, predstava za domaću publiku
Zoran Panović u svojoj analizi ukazuje na to da Vučićevi govori u UN, iako zvuče ekstravagantno, pre svega služe domaćoj publici i učvršćivanju slike predsednika kao globalnog igrača. On primećuje da Vučić spoljnopolitičkim spektaklom kompenzuje unutrašnje slabosti, oslanjajući se na trendove jačanja desnice i autoritarizma, u kojima Srbija ne deluje kao izuzetak već kao deo šireg obrasca.
„Režimski mediji u Srbiji su ponovo naglasili da je predsednik održao „moćan“ govor, da „kida“, da „grmi“, da je „otvorio oči svetu“, da je taj govor sa 80. zasedanja Generalne skupštine UN „počeo da se prepričava svuda po svetu“. Moguće da Vučić nije pogrešio kad je upozorio da je svet pred najsmrtonosnijim talasom nasilja od Drugog svetskog rata“, piše Zoran Panović.
„Dan kada su padale suzavice“
Milan St. Protić u svom sećanju na 5. oktobar 2000. opisuje atmosferu neizvesnosti i straha, kao i lične razgovore s patrijarhom Pavlom i liderima opozicije uoči ključnih događaja. On beleži dramatične trenutke sukoba s policijom, suzavce, povlačenje Koštunice i ističe koliko je narod sam izneo preokret. Po njegovom viđenju, tog dana pao je Milošević, ali ne i njegov režim, što je otvorilo put novim iskušenjima.
„Posle sastanka, nekoliko nas se zadržalo na večeri. Đinđić je poručio roštilj i pivo iz obližnje kafane. Sećam se da smo pričali samo o jednoj temi – koliko će sveta sutra doći i koliko je potrebno da Milošević padne. Zoran je delovao opušteno, ali to nije moralo ništa da znači, jer je on uvek delovao hladnokrvno“, piše Milan St. Protić.
„Šteta što nikog nismo ubili, bolje bismo prošli u životu“
Dopisivanje između Ante Tomića i Draže Petrovića, ove nedelje započinje Draža Petrović. Draža piše o svom iskustvu u javnom životu i medijskoj sceni, ističući kako je lako biti slavan i hvaljen kada učestvuješ u velikim, krvavim pričama, a teško kada ostaješ pošten posmatrač i opisivač događaja. Petrović naglašava koliko je paradoksalno da oni koji beže ili ubijaju bivaju slavljeniji od onih koji ne učestvuju u zločinu, i komentariše apsurd vrednosnih sistema u Srbiji i Hrvatskoj.
„U većinskom srpskom narodu veruje se da svi srpski generali završavaju u Hagu samo zato što su Srbi, a da zapravo ništa loše nisu uradili. Nisu pljuvali Srbiju i srpski narod na satiričnom panelu u Rovinju, što je najgori greh u savremenom čovečanstvu, gori nego da spališ dvanaest albanskih sela i preživeli živalj proteraš preko Prokletija“, piše Draža Petrović.
25 godina od ubistva Ivana Stambolića
Veljko Miladinović u ovom tekstu priredio je izvod iz knjige dr Slobodana Selinića, koja analizira ubistvo Ivana Stambolića i pruža širu sliku njegove političke karijere. Knjiga podseća da je prošlo 25 godina od Stambolićevog stradanja, izvršenog po nalogu Miloševićevog režima. Njegovo ubistvo ostaje jedno od najbesmislenijih političkih zločina u istoriji Srbije, jer Stambolić nije predstavljao realnu pretnju vlasti, već simbol surovosti režima.
„Stambolić se nije plašio da javno kaže šta misli u politički smutnim vremenima i bio je svestan da posledice mogu da budu teške. Sa bratom Vukašinom je više puta razgovarao o tome šta raditi ako bude uhapšen. Bili su svesni da bi tada mogli da mu budu od pomoći samo javnost i mediji“, piše Veljko Miladinović.
Trampov plan za Gazu – poluproizvod bez dogovora sa Hamasom
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše kako je Trampov plan za Gazu suštinski „poluproizvod“ napravljen bez dogovora sa Hamasom i više kao dogovor između Trampa, Netanjahua i regionalnih aktera nego kao realan mirovni sporazum. Pantelić zaključuje da su šanse za stvarnu palestinsku državu male, međunarodna retorika i priznanja ne menjaju terensku realnost, dok ekstremni nacionalizmi, geopolitički interesi i demografske tendencije dodatno udaljavaju opciju „dva naroda, dve države“.
„Veoma važan propratni detalj u procesu prihvatanja Trampovog plana bilo je otvaranje vrata za pomilovanje Netanjahua od predsednika Izraela Isaka Hercoga. Šef izraelske države se obavezao da će pomilovati Netanjahua u tri procesa koja se vode protiv njega. Sve dok ta uverenja nisu stigla, Bibi nije pokazivao znake da bi mogao da popusti i prihvati Trampov plan“, piše Pantelić.
„Dronski zid“ protiv ruskih kamikaza
Aleksandar Radić u vojnoj analizi upozorava da Rusija masovno proizvodi jeftine dronove‑kamikaze i mamce, koji služe kao efikasan prikaz sile i provokacija. NATO odgovara inicijativom „Dronski zid“ — razmeštajem avijacije, PVO i novih protivdronskih sistema, dok odluka SAD o isporuci dalekometnog naoružanja ostaje ključna. Radić piše da za sada nema izgleda da će to prerasti u direktan sukob NATO‑Rusija.
„Defanzivni pristup je razmeštaj sredstava PVO i to će doslovce da bude protivdronski zid, ali biće teško postići visoko zasićenje i zatvoriti vazdušni prostor. Posebne teškoće izazivaće mali dronovi koje može da ponese neki saradnik ruskih službi. Radili su to Ukrajinci, i to ofanzivno na zadacima uništavanja ruskih bombardera i letećih radarskih osmatračkih stanica“, piše Radić.
„Nije isto prijetiti metalostrugaru, Srbinu, homoseksualcu ili piscu“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari o pretnjama upućenim piscima i načinu na koji ministar Božinović i hrvatska vlast relativizuju teror nad Jergovićem, svodeći ga na “običnog građanina”. On analizira i šire društveno-političke implikacije, posebno u vezi sa medijskim ozloglašavanjem, pretećim grafitima i institucionalnom inertnošću, ukazujući na latentnu opasnost i nefunkcionalnost vlasti.
„Za Davora Božinovića, pak, ministra unutarnjih poslova, koji je prije koncerta dolazio pozdravljati Marka Perkovića Thompsona, ja sam dva tjedna nakon početka terora običan građanin, ili manje od toga. Jer, na zaboravimo, u ta dva tjedna ne samo da se vlast bavila relativizacijom prijetnji koje su mi upućene, nego je, recimo, neonacistički Hrvatski tjednik, tiskovina koju financiraju hrvatske tajne službe i koja je svojevrsni korelat sličnim beogradskim izdanjima, preko cijele naslovnice donio moju sliku, uz tvrdnje da sam protiv samog sebe pisao grafite, i da sam gori od Milorada Pupovca i stanovitog Mlinara, lika koji je samog sebe klao 1991. u Hrvatskoj, a oko moje difamacije dodatno su se angažirale vrlo ozbiljne obavještajne i informativno-propagandne snage HDZ-a i državnih službi“, piše Jergović.
Građa za leksikon o Hrvatima u Srbiji
Boris Rašeta u svom tekstu ističe značajne Hrvate koji su živeli i delovali u Srbiji, od umetnika i pisaca do sportista i naučnika, naglašavajući kako su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i društvu. Među njima su Goran Milić, Siniša Pavić, Aljoša Vučković, Zlatko Čajkovski, Franjo Mihalić i mnogi drugi, čije su karijere oblikovale televiziju, film, sport i nauku u Beogradu. Rašeta zaključuje da bi bogatstvo njihovih života i dela moglo biti osnova za solidan leksikon Hrvata u Srbiji.
„Za reprezentaciju NDH i slavni je Zlatko Čajkovski nastupio dva puta (1942. u Stuttgartu protiv Njemačke a 1943. u Bratislavi protiv Slovačke). Obojica su karijatide srpskog fudbala. Djed velike legende Crvene zvezde, Vladimira Petrovića Pižona zvao se Alojzije – što, čini se, nije osobito često ime među Srbima – dok mu je otac bio Slavko; to je sasvim dostatno da se zaključi kako Pižon ima (i) hrvatske korijene, kao i Ivan Jurišić“, piše Rašeta.
Zašto su ekonomske slobode ključne za životni standard i zdrav novac?
Miša Brkić u svom tekstu ističe da su vlade širom sveta, posebno tokom pandemije, značajno ograničile ekonomske slobode povećanjem državne potrošnje, subvencija i regulative, što negativno utiče na životni standard, očekivani životni vek i radne uslove. On beleži da se Srbija nalazi u trećoj četvrtini po ekonomskim slobodama (88. mesto) sa slabim ocenama za delovanje vlade i zdrav novac.
„Zaključak analize je da je indeks svake od ovih pet oblasti opao od 2019. godine, pri čemu je oblast „zdrave valute“ (rast novčane mase i inflacija) doživela najveći pad. Najbolje ukupno plasirane države postigle su vrhunski rezultat u ekonomskoj slobodi zahvaljujući najpre očuvanju zdrave valute“, piše Brkić.
ŠTA GOVORI Švedska studija o povezanosti autizma sa paracetamolom?
Ana Banko u tekstu objašnjava da, iako je Tramp povezao upotrebu paracetamola u trudnoći sa rizikom od autizma, naučni dokazi za to su ograničeni i problematični zbog pristrasnosti prethodnih studija. Na osnovu trenutnih saznanja, malo je verovatno da paracetamol u trudnoći povećava klinički značajan rizik od autizma, pa ne postoji opravdanje za promenu javnozdravstvenih smernica, a upozorenja bez dovoljno dokaza mogu nepotrebno izazvati strah kod trudnica.
„Ukupno 185.909 dece od 2,48 miliona, bilo je izloženo paracetamolu tokom intrauterinog razvoja. Rezultati su pokazali da je oko 1,53% dece izložene paracetamolu tokom trudnoće imalo autizam, dok je ovakve dece bez izlaganja leku bilo 1,33%. Ova razlika isuviše je mala, kako je objasnio glavni istraživač. Međutim, snaga studije bila je u daljoj analizi, onoj između braće i sestara, unutar istih faktora sredine i dobrog dela genetike“, piše Ana Banko.
Partizan, nekada „ratnički“, sada „korporativni“ klub
Veljko Miladinović razgovarao je sa Slobodanom Vladušićem o novom, dopunjenom izdanju njegove knjige „Košarka, to je Partizan“, u kojoj autor deli Partizan na “ratnički” klub iz prošlih decenija i današnji “korporativni” klub, prilagođen modernoj Evroligi. Iako finansijski slabiji od velikih evropskih klubova, Partizan mora da traži inovativne načine da stvara šampionske rezultate, poput titule u Istanbulu, i tako potvrdi svoj jedinstveni status u košarkaškom svetu.
„U današnjoj Evroligi nema mesta za buntovnike, što znači da Partizan iz vremena pre 2016. u njoj više ne bi mogao da postoji. Da bi postao deo Evrolige, Partizan je morao da postane korporacija, a to znači da ima budžet i arenu u rangu drugih evropskih košarkaških korporacija. Korporativnost je postala nužnost i zato se moja knjiga sastoji od dva dela: ’ratničkog’ i ’korporativnog’“, piše Veljko Miladinović.
Pavle Vuisić i tajna prirodnosti na ekranu
Rajko Grlić ove nedelje piše Goranu Markoviću o “Procesu zvanom Pavle Vuisić”, objašnjavajući kako vrhunski glumac poput Pavla Vujisića ili Ksenije Marinković u kadru deluje prirodno, dok u stvarnosti svesno upravlja unutrašnjim slojevima ličnosti i likom koji igra. Grlić se priseća iskustava sa Rodom Stajgerom, pokazujući kako „Method Acting“ omogućava glumcu da se potpuno uroni u lik, ponekad do te mere da ga lik vodi, a ne on njega.
„Istražujući za film povijest tog čudesnog zdanja od petnaestak velikih ciglenih zgrada zidanih u viktorijanskom stilu, naišao sam na slučaj pacijenta koji je imao „poremećaj višestruke osobnosti“. U njemu je paralelno živjelo 26 osoba i on je, potpuno nesvjesno, ali uvijek pod nekim pritiskom, preskakao iz jedne u drugu. To su bili i muškarci i žene, čak i neki stranci koji su govorili engleski naglascima kojima on nikada nije govorio. Pri tome je bio slikar amater i oslikao je svih svojih 26 lica“, piše Rajko Grlić.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, , Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 2. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 188
