Glumac Miloš Timotijević pojavio se na konferenciji za novinare povodom premijere filma Sedef magla, Milorada Milinkovića, zakazane za 1. oktobar u mts Dvorani, u majici s likom Džordža Orvela.
Na pitanje novinarke zašto je baš takvu majicu obukao, kratko je odgovorio: „Zaključite sami.“
U razgovoru za Danas jasno je da i ta majica nosi poruku – protest i stav, možda čak usađen i samim datumom njegovog rođenja, 9. marta.
Poznat po odličnoj dikciji i specifičnom glasu, Timotijević jednako snažno deluje i kada glumi i kada govori u svoje ime.
Kako se osećate u trenutku kada prezentujete ostvarenje na kojem ste vi i autorska ekipa vredno radili, a s druge strane svedočimo raspadu kulture u zemlji?
– S jedne strane osećam se loše, jer dok se naš društveno-politički teatar preselio na ulice i traje već 11 meseci, mi ovde treba da izigravamo neku normalnost. Ali, s druge strane, osećam da mogu da iskoristim ovu medijsku platformu da kažem svoje stavove. Film i njegova tema nisu daleko od sadašnjeg trenutka.
U kom kontekstu se priča filma dodiruje sa stvarnošću koju živimo?
– Radnja filma se odvija 1882. godine, u vreme progona radikala, atentata na kralja Milana. To je početak „zlatnog doba“ srpskog parlamentarizma, kada su ljudi nestajali preko noći, ubijali se. Pride, tu je i korupcija, a sve se dešava iz senke, ništa javno. Meni je, pogotovo, Dragoljubov roman, a onda i scenario koji je napisao za seriju, najbliži vesternu ili isternu, jer mi ovo što sada živimo najbolje opisuje upravo žanr na granici vesterna i horora, sa jakom političkom crtom.
Zbog toga mislim da nije loše što Sedef magla izlazi upravo sada.
A opet, osećam krivicu, jer sam protiv održavanja festivala i manifestacija u trenutnoj situaciji. Podržao sam štrajk kolega u pozorištima, iako nisam član nijednog. Mislim da sve mora da stane. Ali ne staje… Italijani, recimo, prave generalni štrajk zbog Gaze, a mi ne možemo da ga napravimo zbog onoga što se nama dešava.
To možda pokazuje i ova situacija koja se desila u Zaječaru.
– I šta je bilo? Ništa. Nama su krvnički pretukli dvoje dece u Valjevu – naše dece, jer su to deca od svih nas, naša budućnost. Šta smo mi uradili? Poslali protestna pisma, okačili protest na Instagramu. I to je sve. To me brine. Plašim se da vreme ne iscuri i da opet propustimo priliku.
Publika vas više prepoznaje po ulogama vezanim za savremene teme. Kako ste gradili lik Đorđa Čogurića?
– Dragoljub Stojković je jako dobro izanalizirao Đorđa Čogurića, a on je glavni lik romana Sedef magla. Kad je pisao Što se bore misli moje, celokupna moja priprema zasnivala se na razgovorima s Dragoljubom i Miloradom, jer su njih dvojica dosta znali o tom čoveku. Dragoljub je već u knjizi mnogo toga „učitao“u njega i onda mi je bilo lako da ga oživim, pogotovo što sam igrao i mlađeg Đorđa, a onda, 20 godina kasnije, u Sumporu, odnosno Sedef magli, kada je već u 65. godini.
Ono što meni čini lepotu tog lika je upravo ono što sam rekao na konferenciji – što je on u isto vreme surov i divan, topao, u zavisnosti od toga s kim razgovara. To je ono što je prelepo u tom čoveku i što je bilo lepo igrati.
Vaši društveno-politički stavovi su jasni i hrabri. Kako ste našli racio da igrate u ovom filmu, imajući u vidu da je učestvovao na festivalu NAFIT na Zlatiboru, koji je u suprotnosti sa vašim društvenim angažmanom?
– Potpisao sam ugovor da radim seriju, film je došao kasnije. Film je izašao u trenutku kada se formirao i dešavao taj nesrećni nacionalni festival na Zlatiboru. Ja sam znao da tamo nisam dobrodošao i meni je to čak i prijalo. I da sam pozvan, ne bih otišao. Čak mislim da bi mi bilo zabranjeno da dođem na premijeru filma, ali mi nije ni palo na pamet da idem.
Onog trenutka kada završim snimanje filma, serije – ja više s tim nemam ništa. To rade producentska kuća, distributerska kuća, naručilac posla. Ja sa tim nemam veze. Nisam s Telekomom potpisivao ugovor, već sa „Svemir Zekom“, producentskom kućom, gde je producent i direktor firme Dragoljub Stojković. Što bi rekao Zoran Radmilović, ja sam samo izvođač radova. Tako da nemam tu vrstu problema. Čak volim što sam igrao u nečemu ovakvom, što je možda ne previše, ali ipak subverzivno.
Kakve reakcije biste voleli da izazove film?
– Ne znam kakve će reakcije izazvati. Da li je ovaj film „moja šoljica čaja“ – nije. Da li je ta uloga nešto što mi se sviđa – jeste. Sve što smo uradili je u osnovnom standardu, ali bih voleo da publika razume zašto je Dragoljub baš u ovom trenutku to napisao, zašto je to sada aktuelno.
Šta biste vi rekli?
– Mislim da se nama istorija ponavlja zato što mi našu istoriju ne znamo i što ne razumemo te užasno ciklične periode kod nas. Sve se posle nekog vremena vraća. Evo, mi živimo tridesete godine 20. veka u ovom trenutku. Svet ništa nije naučio iz istorije, a kamoli mi.
U ekspanziji je koncept osvete vlasti prema svakom ko je podržao studente. U kulturi svedočimo poniženjima koja je teško pobrojati. Vidite li negde izlaz?
– Živimo u kompleksnom vremenu. Da li se ovde nešto promenilo u poslednjih 11 meseci – svakako da jeste. Društveni život je izašao iz letargije u kojoj je bio proteklih 12 godina i to je činjenica. Već sam jednom citirao moju prijateljicu koja je rekla: „Možda nismo promenili vlast, ali smo dobili društvo nazad“. To su benefiti. Ali ono što me brine jeste autocenzura. Mene ne brine cenzura, nego autocenzura – i to je trenutno veliki problem.
Šta biste poručili nekome ko se lomi između otpora i ćutanja?
– Probaj, oslobađajuće je. Jako je oslobađajuće reći ono što misliš. Iskrenost je oslobađajuća, ćutanje nije dobro za zdravlje. Vi ćete jednom proći glavom kroz zid, proći ćete i drugi put, ali onda, kada izgubite sopstveni identitet, zapitaćete se da li uopšte treba da budete tu. Onog trenutka kada počnete da pravite ustupke, osuđeni ste da zatrpate jedan deo sebe. A to će se, pre ili kasnije, odraziti ili na okolinu, ili na vas same. Probajte – lepo je govoriti ono što čovek misli.
Zašto se aktuelna vlast toliko ostvila na kulturu i umetnost, šta je u njima opasno?
– Svesni su našeg uticaja. Mislili su da time što su imali hiperprodukciju u zadnjih pet godina da su nas uspeli da kupe, ali oni nama ništa nisu dali. Tu je razlika. Ja sam svaki svoj honorar krvavo zaradio, ja nisam ni kupljen, niti potkupljen ja to tako ne gledam, ali s druge strane sam digao glas, a oni se osećaju da smo mi njih izdali nekako. Umetnost bez kritike nije umetnost. Mi smo javne ličnosti i mi imamo pravo na svoje mišljenje. To što oni misle da treba da nas podvedu pod jednu crtu, da svi mi mislimo isto. To je njihov problem.
Ja ne želim da mislim kako mi bilo ko govori, imam svoje mišljenje i znam i osećam da je budućnost ove zemlje upravo u mladima i da onog trenutka kad se okreneš protiv mladosti svoje zemlje, okrenuo se protiv samog sebe. Ja ću uvek birati bilo koju političku partiju da osudim i da je kritikujem.
Nikad nisam bio član nijedne političke organizacije, niti mi pada na pamet da to budem i podržaću mladost zato što je to budućnost. Ja ne kažem da su studenti savršeni. Oni nisu savršeni, ali oni su alternativa ovome što danas živimo a i budućnost. Znam da većina mojih kolega isto tako misli i dosta njih je glasno to iskazalo. Ono što me brine je što one kolege koje isto misle kao ja ili slično ne oglašavaju se.
Kažete li im nešto, kolegama koji se ne oglašavaju?
– Pa, šta ima da im kažem?. Nisu oni mali. Uvek će neko naći opravdanje. Za svoje greške i grehe uvek nađemo filozofiju, koja će to da opravda. Svi mi imamo kod kuće i malu decu, bolesne i stare roditelje, i ženu koja ne radi ili smo mi jedini izvor prihoda u kući i tako dalje . Svi mi imamo nešto, ali ako budemo ćutali taj vuk će jednom pokucati i na naša vrata, a onda će biti kasno. Zato je sad kada se društvo probudilo, trenutak da pokažemo da smo brojniji i da vidimo šta možemo da uradimo.
Ožiljci i transformacije
Miloš Timotijević prvi put je igrao Đorđa Čogurića u filmu Što se bore misli moje, a u Sedef magli ga tumači dvadeset godina starijeg, u šezdesetim. „Pitao sam Dragoljuba i Milorada zašto nisu uzeli starijeg glumca, a oni su rekli – to je tvoja uloga i ne želimo da je menjamo“, priseća se glumac.
Satima je svakodnevno provodio u šminkernici, a zatim još toliko uklanjajući masku. „Nosim ožiljak Čogurića na licu, a dobio sam telo koje šepa, baš kao on. I danas osećam posledice. To su rane koje ostaju, ali i podsećaju na sve što si prošao.“ Lik, dodaje, nije ni crn ni beo: „On je đubre, ali dobar čovek – čestito đubre.“
Ako pčele nestanu sa lica zemlje
Na čemu trenutno radite?
– Na predstavi Ako pčele nestanu sa lica zemlje u Pozorištu „Duško Radović“, u režiji Anje Suše, po tekstu Tijane Grumić i motivima romana Omladina bez boga Edena Horvata. Premijera je 28. oktobra. Radim i na projektu u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
