Naši revolucionari

„Kako treba suditi o revolucionarima?“, misleći na Francusku revoluciju, pitao se jedan od vođa francuskog i evropskog socijalizma Žan Žores (1859-1914). Briljantan govornik i osnivač ujedinjene Francuske socijalističke partije, Žores je nazivan i „savešću Evrope“.

Protivio se (Prvom) svetskom ratu, zbog čega ga ubija desničarski i nacionalistički fanatik. Odbacivao je koncept diktature proletarijata i pokušavao da pomiri demokratiju i klasnu borbu, patriotizam i internacionalizam.

Verovao je da je upravo Francuska revolucija iz 1789. postavila temelje socijalističkog pokreta i budućeg socijalističkog društva, te je napisao svoje remek-delo „Socijalistička istorija Francuske revolucije“ (1901), stavljajući radni narod (a ne elite) u središte pobune i prevrata. Ovo delo je bilo zamišljeno i kao vodič za akciju, ili kako je Žores napisao: „Želimo da ispričamo događaje koji su se zbili između 1789. i kraja 19. veka iz socijalističke perspektive, na korist običnog naroda, radnika i seljaka“.

I onda, kako suditi o studentima? Jer, Žoresovo delo može da bude i zgodan vodič za rasuđivanje o našim revolucionarima – studentima, uz podršku bajkera, profesora, advokata, zborova i ostalih pobunjenih građana. S tim u vezi, „ono što se nikada ne sme zaboraviti kada se prosuđuju ti ljudi jeste da su im izazovi koje im je sudbina nametnula bili strašni, verovatno nadmoćni ljudskoj snazi“, pisao je Žores. Upravo zato, verovatno nije bilo moguće da samo jedna generacija obori stari režim, stvori nove zakone i prava, te da „podigne prosvetljen i ponosan narod iz dubina neznanja, siromaštva i bede“. Kao ni da se jedna generacija izbori „protivu međunarodnog saveza tirana i roblja“, dok istovremeno nastoji da u hronično iscrpljenoj zemlji uspostavi normalan poredak, pravdu i slobodu. Nismo li previše domaćeg zadatka natovarili na leđa naših revolucionara, odnosno studenata kao plodova naših prepona?

Revolucionarnoj Francuskoj je trebao čitav vek, bezbroj iskušenja, povrataka monarhije (dva puta), ponovnih buđenja republike, invazija, podela, državnih udara („kao tragedije i kao farse“) i građanskih ratova pre nego što je konačno stigla do organizacije Republike i do uspostavljanja jednakih sloboda kroz opšte pravo glasa. Aktuelni režim u Srbiji jeste na izdisaju. Ali, šta će biti sutra? Hoće li biti (još većih) sukoba na ulicama? NJima već špartaju tenkovi. Ko će preleteti, a ko biti lustriran? Ko će da pobegde u Trst, ko u Moskvu i, najvažnije, ko će da (pre)ostane i pretekne? Hoće li lustracija biti poput giljotine ili jok? Najzad, koga će studenti na vlasti prvo pozvati telefonom – Brisel, Vašington ili Moskvu? Ili mamu i tatu? Koliko će čišćenje Augijevih (Miloševićevih, Koštuničinih, Tadićevih i Vučićevih) štala da potraje? Godinu-dve? Deceniju? Čitavo stoleće?

Sve su to razborita pitanja. Ali, veliki radnici revolucije, slobode i demokratije koji su se trudili da ih ostvare u svom društvu – nisu odgovorni nama za posao koji zahteva nekoliko generacija da se ostvari. Kako piše Žores, suditi revolucionarima kao da su oni trebali da „završe dramu“, i kao da istorija nije trebala da se nastavi posle njih, je infantilno i nepravedno. Isto važi i za studente. Jeste, turiće i razne Lompare i Kavčiće na listu, pa ćemo da mrsomudimo da nisu trebali. A šta bismo mi uradili? Posao i francuskih revolucionara i srpskih studenata bio je nužno ograničen, ali veličanstven. „Oni su potvrdili ideju demokratije u njenom najpotpunijem obliku“ na svojim plenumima. Malo li je na ovu skupoću?

Naime, Francuzi su pružili svetu „prvi primer velike zemlje kojom se upravlja i koja se spasava snagom čitavog naroda“. A Revoluciji su dali „veličanstveni prestiž ideje i neophodni prestiž pobede“. Slično (nastoje da) rade i naši studenti u ovoj malenoj zemlji ili državčetu. Obnovljena je ideja i mogućnost – pobede, nakon toliko poraza. Na izborima, u ratovima, u privredi, u moralu i zdravom razumu. „Francuskoj i svetu dali su tako silan zamah ka slobodi da su, uprkos reakciji i pomračenjima, nova prava koja su ustanovili zauzela svoje definitivno mesto u istoriji“. I zato je kontra-revolucija od strane režima, i koji hapsi i prebija kada sa posla ne otpušta profesore i direktore, toliko jalova. Niko ne pamti žandare, svi pamte Robespjera. A i jakobinci su bili klub mahom mladih ljudi – i filozofa, sastajući se po svojim plenumima i naširoko raspravljajući po svojim salonima, kafeima i amfiteatrima.

Studentska politička organizacija je demokratska partija u najvišem stepenu, zato što je organizovana „odozdo“ i zato što želi da organizuje suverenitet svih i u ekonomskoj i u političkoj sferi. I zato što zasniva novo društvo na pravima ljudske osobe, jer želi da svakom pojedincu obezbedi konkretna sredstva razvoja koja mu omogućuju da u potpunosti ostvari sebe. I zato je toliko atraktivna i privlačna, a ne zato što su tamo nekakvi – „mladi“ ili „naša deca“. I zato ne haju ni za Evropu ni Rusiju, za Ameriku ili Kinu – pa ni za samog Vučića. Istorija nam je svedok, biće i Termidora, reakcije, novih careva, i „pojedene dece“ revolucije. Neka od njih su, nažalost, već u egzilu ili u pritvoru. Ali borba ostaje – a to je borba protiv neprijatelja republike i demokratije. Pa i borba među samim studentima, oko najboljih metoda akcije i otpora. Ali, što dalje odmičemo pred unakrsnom vatrom te borbe, snažnije je uverenje da je demokratija velika tekovina studentskog pokreta. Oni su pokret demokratije i revolucije. Što je i snažno sredstvo akcije, ali i forma u skladu sa kojom treba urediti naše ekonomske i političke odnose. I otuda radost i suze naših građana i onog poštenog, radnog naroda. Sećamo li se toga?

Studenti su specifični društveni sloj, gotovo „klasa“, a nipošto „sekta“. Dok nastoje da organizuju čitav društveni život po svojim (paradoksalno) nacionalno-kosmopolitskim uzusima i digitalnim principima. I zato su toliko revolucionarni. I zato ih ič ne razumemo (gde su im lideri? Šta su, dođavola, ti plenumi?). Bore se za sebe i za svoj (klasni) interes, naravno. A drugo je pitanje što su principi pravde, slobode, jednakosti i bratstva u interesu i našeg celokupnog društva. Uostalom, mnoge porodice starijih (i svih koji se tako osećaju) imaju tu studentkinju ili studenta u svom domaćinstvu. Valjalo bih da ih što bolje čuju i poslušaju. Sam proces odabira famozne „studentske liste“ je nepojamno demokratski odozdo. I odvija se po srpskim amfiteatrima, umesto po srpskim mračnim sobama još mračnijih lidera. Svaki kandidat se iscrpno proverava, detaljno analizira, i zatim o njemu glasa (uz pravo veta svakog fakulteta). To je, vaistinu, nešto krajnje novo u srpskoj politici.

Upravo kao što su to činili jakobinci i ostali francuski revolucionari, i naši studenti stvaraju novo društvo. „LJudi prave svoju istoriju“, pisao je Marks, „ali je ne prave po svojoj volji, niti po okolnostima koje su sami odabrali, nego pod okolnostima koje su zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiska kao mora mozak živih“. Pritiska i naše studente. Dok je Gramši pribeležio sledeće: „Fašizam je vanredna mera kapitalizma kada vladajuća klasa više nije u stanju da vlada preko liberalne demokratije“. I onda, budimo tolerantni prema studentima – našim revolucionarima. I pomozimo im.

„Predajem u ruke naših prijatelja baklju čiji su plamenovi bili vitlani olujnim vetrovima i koja se napola sama sagorela dok je tragično osvetljavala svet. Jedan mučeni, ali besmrtni plamen koji će despotizam i kontrarevolucionari svim silama nastojati da ugase, a koji će se, uvek ponovo oživljen, proširiti u žarku socijalističku nadu. U mutnoj atmosferi Termidora svetlost revolucije sada je morala da se bori.“, nadahuto je pisao Žores. Ili „Moramo se tući“, rečima Koče Popovića. Revolucionarna akcija zato mora biti velika i slobodna, ali i sprovedena pod jasnim idealima demokratske politike. I zato valja pratiti herojske napore revolucionarne demokratije, prekjuče i danas, slobodnim umom i usijanim srcem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.