Uredba o ograničavanja trgovačkih marži uveliko je na snazi, međutim, stručnjaci upozoravaju da je reč o politici sa ograničenim i kratkotrajnim efektima, koja nosi značajne dugoročne rizike po poslovanje i zaposlenost u maloprodajnom sektoru, rečeno je danas na prezentaciji stručnog časopisa „Kvartalni monitor“.
Nastavak ad hoc politike
Prema rečima ekonomiste Slobodana Minića, ova odluka nije iznenađenje, već logičan nastavak dosadašnjeg pristupa.
„Mera ograničavanja trgovačkih marži zapravo je nastavak prakse vođenja ekonomske politike u Srbiji manje-više na ad hoc principu“, ocenio je Minić.
On ističe da je mera doneta bez šireg dijaloga sa svim zainteresovanim stranama, što je čini dodatno problematičnom.
„Očigledno je da ova mera nije nastala kao rezultat nekog dijaloga između zainteresovanih strana, počev od udruženja potrošača do svih uključenih u lanac snabdevanja hranom“, naveo je Minić.
Slični modeli kontrole cena primenjeni su i u regionu, poput Mađarske i Rumunije, gde su služili kao deo populističkog narativa o zaštiti porodica. Ipak, iskustva ovih zemalja pokazuju da su efekti na inflaciju bili ograničeni, dok su se pojavile negativne posledice poput nestašica i poremećaja na tržištu.
Prednosti i mane srpskog modela
Prema Minićevoj analizi, efekat ove mere na inflaciju će biti skroman i neće biti trajan, mada je moguće da će u kratkom roku doći do pada cena kod dela obuhvaćenih proizvoda.
Srpski model je, kako objašnjava, specifični hibrid mađarskog i rumunskog, sa svojim prednostima i nedostacima.
Argumenti koji idu u prilog meri su, pre svega, veoma širok obuhvat od oko 20.000 proizvoda, što značajno sužava prostor trgovcima da se prilagode podizanjem cena drugih artikala.
Druga jaka strana modela je zamrzavanje nabavnih cena i ograničavanje rabata koje trgovci mogu da naplate dobavljačima, što je, kako je dodao, „relativizovano poslednjim izmenama Uredbe o maržama“, o čemu je Nedeljnik detaljno pisao.
Sa druge strane, naglašava da postoje i ozbiljni argumenti protiv.
Limit marže od 20 odsto je, kako ističe, previsok za osnovne prehrambene proizvode, gde je prosečna marža oko 15 odsto.
To znači da za mnoge proizvode koje građani najviše kupuju, ovo ograničenje ne predstavlja nikakvu obavezujuću granicu. Drugi, strukturni problem je što se mera odnosi samo na trgovačke marže, dok su marže u prerađivačkom delu industrije mnogo veće, i do 55 odsto, te ostaju netaknute.
Rizici po maloprodaju i zaposlene
Analiza poslovanja trgovinskih lanaca otkriva da, uprkos relativno visokim bruto maržama od 25 do 30 odsto, neto profitabilnost u ovom sektoru je izrazito niska.
„Na svakih 100 evra prihoda, kad se pokriju ostali troškovi poslovanja, u proseku manje od dva evra ostane kao neto dobit“, objašnjava Minić.
Visoke bruto marže su, kako dodaje, posledica poslovnog modela koji se oslanja na pokrivanje visokih operativnih troškova tradicionalnih supermarketa, ali i manjka konkurencije na tržištu.
„Ova krhka finansijska struktura čini sektor veoma osetljivim na administrativne pritiske. Uz najavljeni snažan rast minimalne zarade, trgovinski lanci će se suočiti sa dvostrukim udarom na svoje poslovanje, što povećava rizik od otpuštanja radnika“, naglasio je Minić.
Vaučeri za hranu kao alternativa
Kao primer efikasnije i pravednije mere, Slobodan Minić navodi eventualnu podelu vaučera za hranu.
„Umesto tih opštih mera, poput neselektivne isplate finansijske pomoći tokom pandemije, ukoliko postoji zabrinutost vlade za najugroženija domaćinstva, moguće je cenu hrane spustiti, odnosno dostupnost prehrambenih proizvoda i nekim drugim načinom, na primer vaučerima za hranu. To je isto jedna od mera koja se sreće u Evropi“, pojasnio je Minić.
Na pitanje zašto se Vlada nije odlučila za ovu opciju, Minić sugeriše da je razlog verovatno u ograničenim budžetskim sredstvima.
„Tačno je da je budžet relativno tesan, da su određeni parametri kao deficit od tri odsto dogovoreni sa MMF-om i verovatno ne može tek tako da se u budžetu nađe sredstva za to“, objasnio je on.
Dugoročno rešenje, prema njegovim rečima, ipak leži u jačanju konkurencije na tržištu i sprovođenju promišljenih socijalnih politika, a ne u administrativnoj kontroli cena koja može stvoriti više problema nego što ih rešava.
Post Views: 0
