Moj Filozofski

Filozofski fakultet u Novom Sadu jeste moja druga kuća. U njoj sam proveo više od polovine života – od svoje 19. do 42. godine ili do danas. Na ovom fakultetu sam 2002. godine upisao Sociologiju, tamo sam diplomirao (2007), masterirao (2009) i doktorirao (2015). Na mom Filozofskom sam prvo postao asistent (2008), pa docent (2015), te vanredni profesor (2020).

Na istom Filozofskom je diplomirala moja majka Magdalena, i doktorirao moj otac Jakov. I sad, moja kuća je bila pod opsadom ili policijskom kolonizacijom. Tamo danas, ili do juče, vršljaše nebrojeni panduri i nervozni žandari pod punom ratnom opremom, kusajući donacije građana studentima. Poput Kaligulinog konja u Senatu, najviše ih je bilo locirano u fakultetskoj čitaonici na prizemlju.

„Zašto Srbija ima najobrazovaniju policiju na svetu? Zato što je stalno na fakultetu“, da parafraziramo gorko-istiniti vic iz Frankove Španije. Ispred kordona policije organizovane su akademske i gotovo nadrealne tribine o autonomiji univerziteta. Pojedini govornici su, šaljivo, poručili da učestvuju samo zbog te i takve – antologijske slike profesora i publike ispred kordona koji je ispred fakulteta.

Jer, autonomija mog fakulteta je razbijena poput ulaznih mu vrata tokom univerzitetske „Kristalne noći“ 5. septembra. Nestala je poput paradajza sa ukusom, ili kada su studenti i profesori držani kao taoci u amfiteatru Rektorata, ako nisu hapšeni licem na dole na Đačkom igralištu na novosadskom Keju.

Moj Filozofski je (bio) transformisan u bazu ili policijsku stanicu za rušenje studentskih blokada na ostatku Univerziteta. Umesto da na poziv 192 dođu dva-tri pozornika ili dežurna milicionera u „Škodi“, na moj Filozofski se spustila, te izlila sva buka, sila i bes režima. Na desetine „marica“ i bornih kola uz stotine oklopljenih policajaca. Logika protivu slobodnog grada Novog Sada je sledeća: vi ste nama izlomili stranačke prostorije na Bulevaru oslobođenja – mi ćemo vama izlomiti vašu bazu znanja, jezgro bunta i oazu kritičkog mišljenja. Ali i retko preostalu slobodnu zonu i siguran prostor zbog nepovredivosti akademskog prostora. I zato niko više nije bezbedan.

A moj Filozofski nije „samo“ ili običan fakultet. Osnovan je pre 71 godinu i to je najstariji fakultet na Univerzitetu (stariji i od samog Univerziteta u Novom Sadu). Na njemu se danas izučavaju sledeći studijski programi: srpski jezik i književnost, engleski jezik i književnost, nemački jezik i književnost, francuski jezik i književnost, ruski jezik i književnost, španski jezik i književnost, italijanski jezik i književnost, te komparativna književnost. Zatim, i što je njegova specifičnost, i mađarski jezik i književnost, rumunski jezik i književnost, slovački jezik i književnost, te rusinski jezik i književnost (jedini na planeti!). Najzad, i studijski programi Filozofija, Istorija, Psihologija, Pedagogija, Sociologija, Medijske studije, Socijalni rad, Kulturologija, Komunikologija i odnosi sa javnošću. U pitanju jeste – univerzitet u malom.

S tim u vezi, Filozofski fakultet u Novom Sadu je i bio osnovan posebnim zakonom koji je donela Skupština NR Srbije juna 1954. godine. Veliki profesor, lingvista i akademik Aleksandar Belić je tim povodom, 1. decembra 1954, rekao: „Ja najdublje zahvaljujem na časti koja mi je ukazana da otpočnem predavanja na Filozofskom fakultetu u, nadajmo se, uskoro potpunom i osamostaljenom Novosadskom, ili bolje, Vojvođanskom univerzitetu.

U isto vreme ja Vam zahvaljujem što ste mi tako dali prilike da izjavim… ovde, u srcu Vojvodine, svoju osobitu radost, što je Vojvodina – koja je već odavno to zasluživala i koja se odavno pokazala da je dostojna da i u svojoj sredini ima univerzitet kojem je dobar razvitak moralno već unapred zagarantovan – taj univerzitet i dobila“. U početku, studijske grupe na Filozofskom fakultetu obuhvatale su i one za hemiju, za fiziku, za biologiju, i (nešto kasnije) za geografiju. Oni se kasnije odvajaju od nas i postaju Prirodno-matematički fakultet. Jedan od dekana mog Filozofskog bio je i Milorad Pavić, a jedan od profesora Zoran Đinđić. Među našim studentima (geografije) bio je i jedan Đorđe Balašević.

Zatim, milicija na mom Filozofskom danas slobodno šparta, rovari i žvaće i po drugoj najvećoj biblioteci u Vojvodini (3.550 m2 i više od 600.000 knjiga i časopisa) – posle biblioteke Matice srpske. Najstarija knjiga u biblioteci je opera Marka Marulića iz 1586. godine. A sama zgrada mog Filozofskog je i arhitektonsko remek-delo modernizma i brutalizma „sa ljudskim likom“ – sirovog, neobrađenog betona, ali prošaranog crvenim drvetom i opekom (autor: Aleksandar Stjepanović).

Pre useljenja u (n)ovu zgradu na kampusu, Filozofski je bio smešten u samom centru grada, tik do Gradske kuće i na Trgu slobode. Ceo fakultet je danas „opremljen“ i neverovatnim slikama mladih akademskih umetnika velikog formata, te se može posmatrati i kao galerija savremene umetnosti. Kao što je i u potpunosti dostupan osobama sa invaliditetom, kao prvi takav u kampusu UNS. Poseduje i vrhunsku opremu za simultano prevođenje, baš kao i za radio/TV i filmsku produkciju.

Na mom Filozofskom radi i preko 400 zaposlenih, i trenutno studira oko 5.000 studenata. Od 1954. godine, diplomiralo, masteriralo i doktoriralo je više od 27.000 studenata, što je ceo akademski grad veličine Bečeja. U okviru našeg pandurski okupiranog Filozofskog fakulteta deluje i nekoliko istaknutih međunarodnih centara i instituta: Institut Konfucije (Kina), Frankofoni univerzitetski centar, Iberoamerički centar, Institut King Seđong (Koreja) i drugi. U okviru Centra za jezike mogu se učiti i poljski, grčki, kineski, ukrajinski, češki, holandski, latinski, starogrčki, portugalski, turski, persijski, japanski, hindi, korejski i urdu jezik. I onda nam neznalice nude nekakav privatluk ili strane univerzitete kao alternativu? Ma hajde.

Dakle, režim je prikazao svu svoju nespretnu silu i obesnu moć prema jednoj takvoj i našoj veličanstvenoj instituciji, šatro čuvajući profesore i studente (kojima pripada) od njih samih. A šta znači kada policijske čizme kroče u hram knjiga, ideja i slobodnog mišljenja? Kada kordoni i pendreci okruže Filozofski fakultet, a hranu i transparente studenata zamene panciri, fantomke, šlemovi i lisice? Kada se (nakon Subotice) najstarija vojvođanska visokoškolska ustanova pretvori u logor pod opsadom države? Nije to samo kratkovidi incident, nije ni puka represija, već jedan simbol.

On govori da je znanje opasno, da je misao subverzivna, i da se Filozofski tretira kao neprijatelj. Policija na Filozofskom nije samo skandalčina epskih razmera, niti samo narušavanje autonomije (koja se nedovoljno razume čemu služi, „a uz to i ne radi“), već i povratak u doba kada su univerziteti bili pod čizmom, kada se „red i poredak“ branio silom, a slobode znanja, istraživanja, govora i mišljenja su plaćale cenu.

Od svog nastanka, univerzitet je zajednica profesora i studenata bez prismotre vlasti, crkve i pandura. A ukoliko se može policajski okupirati moj Filozofski, može se okupirati bilo šta – park, pijaca, privatni stan, ljudski um. Naravno, vlasti će drobiti da je to zbog ugrožene bezbednosti, da su „ekstremisti“ pretili miru, redu i poretku. Ali, gde su ti ekstremisti? U biblioteci, između Habermasa, Arent i Fukoa? U amfiteatru, gde studenti direktno demokratski razgovaraju? I još uvek prepisuju ili fotokopiraju beleške sa predavanja? Na platou ispred faksa, gde se redovno raspravlja o jeziku, feminizmu, ekologiji i marksizmu?

Baš tu gde sam – uz cigaretu posle časa ili „kafu na pauzi“ – sa studentima nastavljao priču o teorijama o društvu, sada su krhotine, ostaci dimnih bombi i ostale pirotehnike. Da li smo poraženi? Nipošto. Ranjeni? Možda. Međutim, uz sve razborite izazove po normalno funkcionisanje, nastavu i ispite (u vaskolikoj nenormalnosti), ostaje sledeće. A to je izvesni ponos što je upravo moj Filozofski bio poprište borbe za slobodu, pravednije društvo i život vredan življenja. Živeo Filozofski!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.