Pobede smo slavili bučno. Nisam bio ovde ispod balkona u leto 1995, ali i na udaljenosti od pet stotina kilometara, verujte, radost je bila eksplozivna, opipljiva, mokra od znoja i čekanja. Narednog jutra kupili smo sve novine i hodali sa slikama naših košarkaša u džepovima, kao da su amajlije – što i jesu bili; te jeseni počeću da treniram košarku i kupiću dres, beli sa plavim obrubom, Jugoslavija, broj 10, Đorđević, koji ću nositi sve dok ne postane žut sa crnim obrubom.
Zbog poraza bismo tugovali, samo isprva nije bilo poraza. Istina, u nekim bi se drugim sportovima dogodio poneki krah, ali svi su drugi sportovi bili manje važni, ne samo zato što smo u košarci bili najbolji. Cele Olimpijske igre gledaćemo u nekom malom stanu u Kotoru, za finale sam imao temperaturu, i činilo mi se, ma i sada mi se čini, da smo mi to njih u Atlanti zapravo dobili.
Tek u ovom veku naučićemo na poraze. Ne odmah. Bila je 2002. kada sam upisao fakultet, i po mnogo čemu je to bilo poslednje pravo, poslednje srećno leto u mom životu; ne bi bilo takvo da nismo tukli Amere (opet?), i da nismo pobedili jadne Argentince – da smo bili malo manje naučeni na pobede, da smo bili malo više fer, mogli smo da kažemo da smo se tada zamerili karmi, ili makar da smo potrošili sve poene koje nam je onaj gore prosuo u vidu narandžastih lopti.
A neko bi drugi, opet, primetio da nam je išlo najbolje onda kada nam je bilo najgore. Kada se zemlja raspadala, kada smo se dovijali kako smo znali i kako nismo umeli u sankcijama, kada je bio j…i rat – dobro, nije rat bio ovde, ali je rat bio vrlo i ovde, if you catch my drift – košarka je, sport je, čak je i fudbal bio tu. Nekada izlaz, a nekada jedino što nam preostaje. Nekada nada, a nekada smokvin list, pa šta?
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 713
Post Views: 27
