Biraju tišinu da zaštite sebe, decu i svakodnevni mir

Građanke i građani sa juga Srbije – srpske i albanske nacionalnosti – koji žive u multietničkim brakovima, nevoljno javno govore o zajedničkom životu sa svojim partnerom. Kako kažu sagovornici Danasa iz mešovitih brakova, nije im bila bitna nacionalnost pri izboru životnog saputnika. Drugi ističu da ovakvi brakovi „danas nisu univerzalni tabu“, ali „ostaju osetljiva i često sporna tema u društvima u kojima su etničke i verske granice još uvek snažno prisutne“.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u delu o zaključenim brakovima prema nacionalnoj pripadnosti mladoženje i neveste, navedeno je da je u 2024. godini, na teritoriji Republike Srbije, zaključeno ukupno 28 brakova između Srba i Albanaca, a od toga 16 na jugu. Od tih 16 na jugu Srbije – u 11 brakova je muškarac iz Srbije a žena iz Albanije.

„To je naš izbor“

Bratislav i Durata Tasić žive u selu Lopardince kod Bujanovca, gde su se i upoznali, a u braku su devet godina.
„Znao sam ja da je moja Dunja Albanka, ali mi to nikad nije bilo bitno. Slažemo se odlično. Pravio sam i svadbu ovde, a u dobrim sam odnosima i sa porodicom svoje supruge. Kad je došla u kuću, ovde je i ostala“, kaže Bratislav za Danas.
Durata dodaje da ni njoj nacionalna pripadnost njenog supruga nije bila važna.

„Kao što ni meni nije bila bitna nacionalnost, tako ni moje nije zanimalo“, dodaje Durata.

To je naš izbor i niko se u to nije mešao. Lako smo se privikli jedno na drugo. Kao da se ceo život znamo, ističu supružnici.

„Ni u selu nije bilo nikakvih problema. Sa komšinicama – Srpkinjama – pijem kafu, družimo se i posećujemo“, kaže Durata.

U Lopardincu su Bratislav i Durata jedini mešoviti par.

„Ovo selo je srpsko, ali nikad nismo imali nikakav problem sa nekim meštanima zbog toga što mi je žena iz Tirane – ni ona, ni ja“, naglašava Bratislav.

Tajna srećnog braka je – pričaju sagovornici Danasa – „u poštovanju i razumevanju, i ništa drugo nije važno“

„Kada sam ja bio u Tirani, isto sam bio dočekan domaćinski, kako dolikuje, nikakva zla krv niti neko loše iskustvo. Ne samo da nije bilo ničeg lošeg, nego su mi Albanci nudili svoju pomoć kad sam bio u Tirani“, zaključuje Bratislav Tasić.

Na pitanje zbog čega građani i građanke koji su u mešovitim brakovima o tome neće da govore javno, Tasići kažu – „iz straha“

„Plaše se ljudi, imaju veliki strah, a ne znam zašto. Nema razloga. Vi ste došli da popričano, ne nešto loše da uradite“, zaključuju Bratislav i Durata.

„Moj sin sutra možda oženi Romkinju – neću imati ništa protiv“

Bračni par iz okoline Vranja insistirao je da ostane anoniman, a svoj susret opisuju kao „slučajan“.

„Sa suprugom sam se upoznala 12. februara 2012, u Sigurnoj kući, to je bio slučajan susret. Sutradan smo se videli i, sledećeg dana, ozvaničili našu vezu. Svi članovi suprugove familije su me još tada, kad smo počeli da se zabavljamo, dočekali raširenih ruku. Uvek sam bila dobrodošla, a i dan-danas imam dobru komunikaciju sa suprugovom rodbinom“, kaže sagovornica Danasa albanske nacionalnosti.

Nikada u Vranju nije imala problema sa komšijama, u firmi – takođe.

„Jedino u firmi neko ‘bocne’ ponekad, ali to je prolazno i ne dešava se često. Sa komšijama i kolegama, pa i bivšim kolegama – u kontaktu smo, pijemo kafu. Uvek sam i svuda bila dobrodošla, a i rado nam dolaze u goste“, kaže naša sagovornica.

Sa suprugom ima dva sina.

„Moje dete sutra možda oženi Romkinju, neću imati ništa protiv toga. To je njegova odluka, on će da živi sa njom, neću ja. Koga sam ja htela da izaberem, ja sam izabrala“, priča ona.
Prema njenim rečima, svako odlučuje o tome sa kim želi da provede ostatak života.

„Zašto bi se neko drugi mešao u moje životne odluke? Treba da bude demokratija. Svako ima pravo na svoj izbor. I da ga niko ne osuđuje zbog toga. A što se tiče mišljenja drugih, ima raznih priča, neko je protiv, neko nije“, dodaje.

U njenom komšiluku žive još dve Albanke.

„Jedna ima četvoro dece, druga nema decu – ali nemamo nikakav problem ni mi sa njima, ni one sa nama. Svako živi svoj život, pozdravimo se i popričamo kada se negde sretnemo, komuniciramo“, zaključila je sagovornica Danasa.

Do ljudi koji žive u mešovitim brakovima na jugu Srbije teško je doći. Mnogi izvori su novinaru Danasa preneli da ti ljudi „sigurno neće da pričaju“, da „ne trošimo vreme“ jer oni „neće da otkrivaju nikakve detalje“, i ne žele da pričaju o tome kako funkcioniše njihov multietnički brak.

„Mešoviti brakovi se često vezuju za osećaj ‘izdaje’“

Dr Goran Bašić sa Instituta društvenih nauka za Danas kaže da rezervisanost i strah parova u mešovitim brakovima nisu izraz njihove nesigurnosti u sopstvenu vezu, već odraz društvenih pritisaka i predrasuda.

„Oni vrlo dobro znaju da je njihov brak privatna stvar, ali su svesni da okolina često u njemu vidi političku ili identitetsku poruku. Zato biraju tišinu – kao način da zaštite sebe, decu i svakodnevni mir“, kaže Bašić.

Mešoviti brakovi danas nisu univerzalni tabu, ali ostaju osetljiva i često sporna tema u društvima u kojima su etničke i verske granice još uvek snažno prisutne, dodaje ovaj politikolog.

„Razlog za to leži manje u ličnim izborima, a više u kolektivnim očekivanjima i pritiscima: zajednice ih doživljavaju kao pretnju očuvanju identiteta, religijske institucije ih posmatraju kroz prizmu dogmatskih i ritualnih neslaganja, a porodice kroz prizmu tradicije i kontinuiteta. U društvima obeleženim ratovima, traumama i politikom identiteta, mešoviti brakovi se često vezuju za osećaj ‘izdaje’ ili opasnosti od gubitka zajedničkog nasleđa“, objašnjava Bašić.

Kako ističe naš sagovornik, procesi globalizacije, urbanizacije i sekularizacije, naročito među mlađim generacijama i u velikim gradovima, značajno slabe te prepreke i čine mešovite brakove sve češćim i društveno prihvatljivijim.

„U zapadnoevropskim društvima tabu gotovo nestaje, dok je na Balkanu prisutna ambivalencija: u urbanim sredinama raste broj takvih brakova, dok u ruralnim zajednicama i dalje izazivaju neodobravanje. Digitalno društvo i nove tehnologije dodatno razbijaju granice, ali ne brišu duboko ukorenjene identitetske i kulturne otpore. Upravo ta napetost između individualne slobode izbora i kolektivnih normi čini da mešoviti brakovi i dalje ostanu predmet društvene debate i simbol granice između tradicije i savremenosti“, mišljenja je Bašić.

Smatra da porodica i društvo u celini brakove u kojima postoje razlike u nacionalnosti i veri često doživljavaju ambivalentno – kao izazov, ali i kao mogućnost.

„U tradicionalnim sredinama, porodice najčešće gledaju s nepoverenjem: boje se gubitka identiteta, ‘razvodnjavanja’ običaja i poteškoća u vaspitanju dece. Često se javljaju i strahovi od stigmatizacije od strane šire zajednice, pa roditelji ili rodbina vrše pritisak da se brak ne sklopi ili da se partner iz ‘druge’ zajednice prilagodi. Društvo, naročito u sredinama sa traumatičnom istorijom sukoba, takve brakove ume da vidi kao ‘izdaju’ kolektivnih granica. Ipak, u urbanim i obrazovanijim krugovima oni se posmatraju pragmatičnije – kao izraz slobode izbora i primer interkulturalnog dijaloga. Tako se formira podeljena percepcija: dok konzervativniji slojevi naglašavaju rizik od razlika, liberalniji ističu da takvi brakovi mogu biti most poverenja i dokaz da su mirna koegzistencija i ljubav jači od predrasuda“, naglašava Bašić.

Kako objašnjava, ljudi u mešovitim brakovima svakodnevno se susreću sa izazovima koji proizlaze iz ukrštanja različitih kulturnih, religijskih i društvenih normi.

„Najpre, često se suočavaju sa pritiscima porodice i rodbine, jer brak se, u mnogim sredinama, posmatra kao čuvar tradicije i identiteta, pa se svaki izlazak iz tih okvira doživljava s neodobravanjem. Tu su i razlike u običajima i verskim praksama – od načina obeležavanja praznika, preko obreda krštenja, venčanja i sahrana, do pitanja ishrane ili postova. Posebno složeno postaje pitanje vaspitanja dece, odnosno odluke koji jezik, veru i vrednosti preneti na nove generacije“, dodaje on.

Na širem društvenom planu – smatra ovaj politikolog – mnogi parovi trpe stigmatizaciju i predrasude, jer u očima okoline njihov brak simbolizuje slabljenje granica između zajednica, što u politički osetljivim društvima može biti izvor podsmeha ili neprijateljstva.

„Svakodnevicu dodatno otežavaju i praktični nesporazumi – različite norme ponašanja, uloge polova ili sitne kulturne razlike, koje mogu prerasti u konflikte. Ipak, iskustvo pokazuje da supružnici koji uspešno prevazilaze ovakve prepreke razvijaju viši stepen tolerancije, empatije i sposobnosti za kompromis. Upravo ta sposobnost da žive ‘između dva sveta’ često njihovu zajednicu čini otpornijom i bogatijom od proseka“, ističe Bašić.

On smatra da se supružnici iz mešovitih brakova i danas susreću sa različitim oblicima neprijatnosti i diskriminacije – od podsmeha i verbalnih uvreda do socijalne izolacije i birokratskih prepreka.

„Najčešće su izloženi nepoverenju porodice i okoline, jer se njihov brak doživljava kao ‘izdaja tradicije’ ili ‘slabljenje identiteta’. Ovi problemi posebno dolaze do izražaja u brakovima između Srba i Albanaca, gde teret istorijskog sukoba i dalje snažno oblikuje stavove. U takvim zajednicama, parovi su neretko suočeni s odbacivanjem od strane rodbine, zadirkivanjem dece, pa čak i incidentima fizičkog nasilja, iako su oni ređi. Zbog stigmatizacije mnogi biraju diskreciju, povučeni život i izbegavanje javnog eksponiranja, kako bi zaštitili sebe i porodicu. U urbanim sredinama atmosfera je tolerantnija, dok u manjim mestima neprijatnosti ostaju učestale. Ukupno gledano, mešoviti brakovi u regionu ostaju simbol granice između prošlosti i budućnosti: s jedne strane nose rizik predrasuda i osude, a s druge predstavljaju most saradnje i dokaz da su zajednički život i ljubav mogući i uprkos političkim i kulturnim podelama“, zaključuje dr Goran Bašić.

Tekst je nastao u okviru saradnje lista Danas i organizacije Građanske inicijative sa ciljem da se približe teme iz života albanske zajednice na jugu Srbije