Odnedavno vodim E. u parkić. Još uvek ne hoda, ali je puštam da puzi okolo, da se kao gušter penje uz tobogan i na kolenima juri s drugom decom. Isprva mi je bilo malo dosadno, niti sam njoj neko naročito društvo, s obzirom na to da je u fazi kad joj ne treba niko, kad samo želi da se kreće i istražuje, niti je dovoljno velika da smem, recimo, da uzmem da čitam knjigu. A prvih puta još uvek nisam ni poznavala mame iz kraja s kojima bih mogla da ćaskam.
Međutim, kako je vreme prolazilo, počela sam da im prepoznajem lica, krenule smo jedne drugima da se javljamo, zapamtila sam imena njihovih beba, i htela ne htela počela sam da slušam njihove razgovore. Uvek se setim Elizabet Straut kad kaže koliko je važno i lepo slušati, ne prisluškivati, već slušati o čemu ljudi govore i kako o tome govore.
Parkić je svakako mesto drugačije od svih drugih na kojima sam pre bebe provodila vreme i priče koje tu mogu da čujem su mi i dalje nove i uzbudljive. I volim što primećujem sve više očeva, više nisu ona retka, nevidljiva vrsta. Sve više njih zaista uživa u svojoj deci. Možda se to samo ja iz neke istorijske predrasude tome čudim, jer smo odrasli na pričama majki koje su uglavnom same podizale decu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI OD ČETVRTKA, 28. AVGUSTA, MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 22
