Niški sleng je bogat idiomima za bespotrebno i nezatraženo pametovanje – a jedan od njih je „daviti gugutke“. Komunikolozi i mediolozi znaju da „udave sve gugutke“ pričom i citatima o simulaciji stvarnosti. Takvi radovi postavljaju tezu da televizija i mediji stvaraju simuliranu spektakularnu stvarnost. Ovde ćemo kandidovati obrnutu tezu – postoji li stvarnost normalnosti između dva protesta, dve noći prebijanja, paljenja i uličnih ratova.
Svako veče po srpskim gradovima formira se pozornica konfrontiranih snaga Protestera i snaga Represalista. Od slika sa te pozornice ljudi formiraju osećanja, emocije, racionalne analize i iracionalne strahove, nade, gnev, želje za osvetama, pravdom, čovek sa najviše pozicije moći u ovoj državi donosi odluke na osnovu tih slika.
Ako izađete na terasu u delu grada daljem od onog gde je protest, nećete čuti skoro ništa od toga. Neki stanovi bacaju svetlost kroz mrak, osvetljavajući kačenje veša pranog u vreme jeftine struje. Neki izvode pse na poslednju noćnu nuždu, drugi odlaze po cigarete da ne zaspe bez pune pakle.
Ujutru pri odlasku na posao, dok se prebrojavaju razbijene glave, pohapšeni demonstranti i snimci sa društvenih mreža, sve deluje normalno, osim ponekog semafora u štrajku i sirena oko prvenstva.
Od pada nadstrešnice i pogibije 16 ljudi na Železničkoj stanici, Novi Sad je postao grad u kojem svakog trenutka nešto može da se dogodi. Nepredvidiv grad u kojem već neko vreme privid normalnosti poprima obrise perverzije.
Potpuno je moguće zamisliti situaciju da neko uveče na protestu uzima jaja ili farbu i gađa prostorije Srpske napredne stranke, ili pak da kamenicom uzvraća na vatromet kojim ga gađaju pristalice vladajuće partije, te da potom dolazi u stan, sprema se za spavanje, navija alarm, kao i uvek u isto vreme, i sa novim jutrom, nešto umorniji i ispražnjen od adrenalina, odlazi na posao.
Kako pada mrak, tako raste i neizvesnost da bi moglo da dođe do sukoba, učesnici protesta ne znaju da li će pred njima biti samo policija ili združene snage reda, pristalica SNS-a i bandi sa dugim palicama. Ujutru stvari izgledaju drugačije, gradski autobusi idu svojim trasama, nema kordona, nema rotacija, vozači u automobilima tapkaju po volanu gubeći strpljenje zbog gužve – svako svojim poslom, sa nekom svojom brigom i problemom. Ponekad se ispred suda primeti grupa ljudi koja protestuje zbog ko zna čijeg hapšenja, poneki trag.
I tako ukrug, odnosno po spirali čije dno nije poznato, sa svešću da je dovoljno tako malo da se i taj privid normalnosti rasprši i da se noć i dan izmešaju u jednu sliku otvorenog sukoba vladajuće stranke i građana.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI OD ČETVRTKA MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Post Views: 76
