Non-pejperska okupacija

Ko je u utorak pratio jutarnje obraćanje predsednice Skupštine, mogao je da zaključi da se tog dana probudio u zemlji koja samo što nije okupirana.

Brnabić je tog dana rekla da nastupa treća faza obojene revolucije u kojoj dolaze stranci koji uspostavljaju mir i stabilnost u zemlji i time je okupiraju.

Osim nje oglasili su se i ministar spoljnih poslova Marko Đurić, ali i predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević koji su opleli po predsedniku Foruma za etničke odnose Dušanu Janjiću jer “godinama rovari po Srbiji i tužaka se ne bi li se preporučio strancima i izvukao nešto prljavog novca”.

Šta im je Janjić učinio nažao? Potpisao je dokument u kojem se preporučuje kako izaći iz trenutne krize u Srbiji. U tom non-pejperu, kako su ga autori nazvali, nudi se niz predloga koji bi doprineli stabilizaciji stanja u društvu, i eventualno doveli do fer izbora i određenog broja reformi najviše u bezbednosnom sektoru.

Iako u tom dokumentu nema “izmišljanja tople vode”, predstavnici vlasti reagovali su kao da je logična posledica navedenih predloga biti potpuno “oduzimanje suvereniteta od svakog građanina, ne samo naroda”.

Ponovili su više puta da se ovim dokumentom pozivaju stranci da odlučuju o unutrašnjim pitanjima Srbije, da je to rušenje ustavnog poretka zemlje i druge slične parole.

Ipak, ideje iz ovog non-pejpera nisu toliko revolucionarne kolikim ih vlast predstavlja. Okrugli sto koji se bavio izbornim uslovima i kojim jesu posredovali stranci (evroparlamentarci), se već desio za vreme ove vlasti, 2021. godine, pa je vlast “preživela”.

Naravno, okolnosti u zemlji su očigledno drugačije, ali ako govorimo o strancima (u konkretnom slučaju EU), odnos prema vlasti u Srbiji nije preterno drugačiji, i dalje se uspešno tolerišu njihovi potezi.

Videli smo i niz reakcija EU na blokade, proteste i nerede u Srbiji, čuli smo nekoliko nivoa njihove zabrinutosti, ali bez praktičnih posledica, tako da teško da bi čak i neko posredovanje međunarodnih aktera u tom okruglom stolu dovelo do “pada vlasti”, ukoliko sami ljudi na vlasti ne odluče da odu.

Naravno, može se naći ugao za kritikovanje non-pejpera iz kog bi se kritikovalo oslanjanje na međunarodni fator, ali je teško to raditi ukoliko je sama vlast umnogome odgovorna za “oduzimanje suvereniteta” Srbiji. Da ne ponavljamo opšta mesta, ali – ustupci u pogledu Kosova, dovođenje investitora koji mogu da rade šta žele, i to uz pomoć države, obezbeđivanje terena za kopanje litijuma i prodaju Generalštaba zetu predsednika najmoćnije zemlje na svetu, malo toga im ide u prilog odbrane suvereniteta.

Da je Ani Brnabić, koja je u utorak prva proglasila nadolazeću okupaciju jedna od briga gubljenje suvereniteta, u poslednjih skoro deset godina u državnom vrhu moga je da uradi puno toga da do toga ne dođe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.