Pevač Ljubiša Stojanović Luis poginuo je na današnji dan, 31. jula 2011. godine.
Tragedija se dogodila u ranim jutarnjim satima, oko 4.30, na magistralnom putu između Bačke Topole i Novog Sada, u blizini naselja Feketić.
Luis se vraćao sa nastupa u Beču, vozeći svoj „krajsler“ beogradskih registarskih oznaka. U automobilu su se nalazili i članovi njegovog benda – Dragan Adamović, Dejan Stanković i Nikola Kitanović.
Foto: Foto: Novak Đurović
Iz još uvek zvanično neutvrđenih razloga, vozilo je prešlo u suprotnu traku i direktno se sudarilo sa „ford fjužnom“ mađarskih tablica, kojim je upravljao 34-godišnji Andraš Legradija. Sudar je bio silovit – oba vozača su nastradala na licu mesta. Ljubiša Stojanović Luis imao je 59 godina.
Sahranjen je 4. avgusta 2011. godine na groblju Zbeg u Borči. Iza sebe je ostavio suprugu, šestoro dece i neizbrisiv trag u istoriji domaće muzike.
Iako je za života živeo u izobilju, njegova udovica Silvana Stojanović u jednom periodu bila je prinuđena da živi kao socijalni slučaj.
Silvana, majka troje dece – Andreja, Sergija i Ele Mite – svojevremeno je javno istupila kako bi zatražila pomoć od države i drugih institucija, tražeći izlaz iz teške finansijske situacije. Samo dve godine nakon Luisove smrti suočila se s prvim ozbiljnim nedaćama.
Foto: Foto: Novak Đurović
– Potpuno osvešćivanje počelo je u septembru 2013. kad sam shvatila da predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik i direktor, moram da zatvorim, jer se za dve godine, koliko je trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, posao sasvim raspao. Suočila sam se s nerešivim egzistencijalnim problemom. Ostala sam s troje dece, bez redovnih prihoda, u kreditima, dugovima, troškovima održavanja domaćinstva i sa svim osnovnim životnim potrebama moje dece i mene. Tada mi je život izbio dah. Krajem 2011. podnela sam zahtev za ostvarivanje porodične penzije, na koju imaju pravo naša maloletna deca. Međutim, postojao je poreski dug na ime mog pokojnog supruga, zbog čega je počelo šetanje između PIO fonda i poreske uprave. Negde između, izgubila sam se i zaustavila proces nakon službene plave koverte u kojoj sam dobila odluku da ne postoje uslovi za penziju. Nešto kasnije ponovo sam počela da im postavljam pitanja zašto deca nasleđuju očev dug, a uz sva zalaganja i pokušaje da se na regularan način dođe do rešenja, ponovo dolazim do zaključka da je to nemoguća misija – započela je tada priču za Story Silvana, pa nastavila:
Foto: Foto: Novak Đurović
– Objasnili su mi da ne moram da vratim dug ako ne tražim penziju, ali ako se drznem da tražim, pokrećem lavinu pitanja na koja nema logičnih odgovora, jer je interes države iznad svega. Dobila sam preporuku da sačekam nekoliko godina, jer se možda nešto promeni u sistemu, možda dug zastari, možda… Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim kako sam postala socijalni slučaj. Nije lako to osvestiti u glavi iako su sve činjenice upućivale na to mnogo ranije. Počinje komunikacija sa Sekretarijatom za socijalnu pomoć i zaštitu. Odobren mi je dečji dodatak na godinu dana u iznosu od 10.000 dinara mesečno za troje dece! Sledeće godine imala sam obavezu da obnovim taj zahtev, ali konstatovano je da na to nemam pravo, jer sam vlasnik pravnog subjekta, koji je 2014. godine i dalje u stanju mirovanja. I kada sam dobila tih deset hiljada, bila sam vlasnik tog pravnog subjekta koji, dokazano, nema nikakve prihode, i dalje sam samohrani roditelj s troje dece. Rekli su mi da uložim žalbu na koju i danas čekam odgovor od Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Na urgenciju poznanika koji tamo rade, na kraju mi je rečeno da je loše sročena, iako mi je u njenom sastavljanju pomogao lično referent Sekretarijata za socijalnu pomoć i zaštitu.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, Youtube, Viber.
Pridružite se i saznajte prvi najnovije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti na:
sledeća vest
