Film „Povratak u budućnost“, koji ovih dana proslavlja tačno 40 godina od prikazivanja, ušao je u istoriju kao jedan od najvoljenijih, bezvremenih filmova.
Bio je to letnji hit, sa zaradom od 200 miliona, postavio je standard za filmove tog vremena o putovanju kroz vreme, i citirali su ga svi, od predsednika SAD Ronalda Regana, do Avengers: Endgame.
Kada „Dok“ Emet Braun pita Martija Mekflaja ko je predsednik 1985. godine, Marti odgovara Ronald Regan. Dok ostaje u nevereci: „Ronald Regan? Glumac? Ko je onda potpredsednik? Džeri Luis?“. Regan, koji je obožavao filmove, bio je toliko oduševljen ovom šalom da je zahtevao da se film više puta pauzira i to iznova pušta. U svom obraćanju naciji 1986. godine citirao je Dokovu završnu rečenicu: „Tamo gde idemo, nisu nam potrebni putevi“, piše Gardijan u tekstu posvećenom filmu.
Možete li da zamislite današnje političare da urade to?
Ali, nije to jedini osvrt na političare u filmu. Nastavak, „Povratak u budućnost 2“, čija se radnja odvija 2015. godine, bavi se usponom negativca iz prvog dela Bifa Tanena, koji postaje uspešan biznismen i otvara kazino od 27 spratova i koristi svoj novac da bi stekao politički uticaj (ubija Džordža Mekflaja i primorava Lorejn da se uda za njega). Mnogi su ga uporedili sa Donaldom Trampom.
„Bif u prvom filmu nije zasnovan na Donaldu Trampu, on je samo arhetipski nasilnik. Kada Bif poseduje kazino, tu postoji Trampov uticaj, apsolutno. Tramp je morao da stavi svoje ime na sve svoje hotele i kazina, a to je ono što Bif takođe radi“, kaže koautor scenarija Bob Gejl.
Vrlo verovatno je to savršen film, bez ijedne loše ili neprikladne scene koja ne pripada tu, fantastična parabola koja može da se gleda nebrojeno puta, piše list Gardijan. Takođe, oslikava i teme svoga vremena. Jedna od sekvenci prikazuje libijske teroriste iz ere Moamera Gadafija. U drugoj sceni, mladi Džordž Mekflaj postaje voajer dok špijunira Lorejn koja se presvlači. Za neke, kraj filma izjednačava lični uspeh sa Reganovim materijalizmom. Zaista neponovljivo. Međutim, autor teksta se pita da li bi danas mogao da bude snimljen, zbog tematike, iako je reč o komediji: u tinejdžera u kojeg se vraća 30 godina u prošlost, u 1955. godinu, zaljubljuje se njegova majka tinejdžerka.
„Da ste snimali film „Povratak u budućnost“ 2025. godine i da se vratite 30 godina unazad, bila bi to 1995. godina i ništa ne bi izgledalo toliko drugačije“, kaže glumica Lea Tompson (65), koja je glumila Lorejn Bejns, Martijevu majku. „Telefoni bi bili drugačiji, ali ne bi bila ona čudna razlika između 80-ih i 50-ih i koliko je svet bio drugačiji.“
Bob Gejl (74), koautor scenarija, slaže se da su se sve kockice složile, uključujući i saradnju mladog Martija kojeg igra Majkl Džej Foks i sedokosog naučnika Doka Brauna kojeg igra Kristofer Lojd.
„O čoveče, film danas ne bi ni bio snimljen. Otišli bismo u studio, a oni bi rekli, u čemu je stvar s ovom vezom između Martija i Doka? Počeli bi da je tumače kao pedofiliju ili tako nešto. Bilo bi mnogo stvari s kojima bi bilo problema.“
Gejl je upoznao reditelja filma Roberta Zemekisa u filmskoj školi Univerziteta Južne Karoline 1972. godine, i zajedno su radili na nekoliko scenarija koja su prodali Univerzal studiju, i privukli pažnju Stivena Spilberta i Džona Milijusa. Gejl kaže da je na ideju došao kada je gledao očev srednoškolski godišnjak. „Rekao sam, bilo bi kul: dečak se vraća kroz vreme i završava u srednjoj školi sa svojim tatom!“ Scenario su im odbili preko 40 puta za četri godine, ali Spilberg ga je pogurao.
Problem je nastao kada se glumac Erik Šolc, koji je prvobitno dobio ulogu Martija na zahtev Sidnija Šejnberga, rukovodioca kompanije Univerzal, loše snašao u komičnoj ulozi. On je forsirao mračniji ton filma, zbog čega ga je Zemekis otpustio posle nekoliko nedelja snimanja. „On je mislio da je film tragedija jer se na kraju našao u 1985. godini gde je veliki deo njegovog života drugačiji“, tvrdi Gejl. „Ljudi mogu da se raspravljaju: da li ima sećanja na oba svoja života? To je zanimljiv razgovor i postaje zanimljiviji što više piva popijete.“ Tompsonova kaže da je to bio šok, ali da kada je stigao Foks, kojeg su Zemekis i Gejl želeli od starta, sve je došlo na mesto. Ona dodaje da je upravo njegov šarm i raznovrsnost prilagođavanja u glumačkom smislu pomoglo da snime nešto teže scene koje su bile važne Zemekisu, a to je poljubac „sina“ sa majkom iz mlađih dana, odnosno trenutak kada se ona odljubljuje od Martija i kasniji trenutak kada se zaljubljuje u svog budućeg muža, Martijevog oca Džordža Mekflaja.
„Bio je to težak deo i veoma delikatan. Morala sam da se odljubim od njega samo ljubeći ga i sećam se da je Bob Zemekis bio opsednut tim trenutkom. Takođe je bilo teško dobiti snimak iz starinskog automobila. Bob je takođe bio zabrinut zbog trenutka kada sam morala da se ponovo zaljubim u Džordža nakon što on udara Bifa.“
Na pitanje da imaju vremeplov, gde bi se vratili, Lea kaže: „Kad bih bila muškarac, možda bih se vratila Šekspirovom vremenu, ali kao žena ne bih nigde. Vreme je bilo grubo prema ženama.“ Gejl kaže da bi se vratio u vreme mladosti njegove majke dok je pre udaje nastupala kao violinistkinja u noćnom klubu u Sent Luisu.
A film, Gejl kaže da film sigurno ne bi bio ono što jeste bez Džej Foksa.
Zašto se o njemu priča i četiri decenije kasnije?
„Svaka osoba na svetu se pita kako sam dospeo ovde, kako su se moji roditelji upoznali. Ideja da su vaši roditelji nekada bili deca je zapanjujuća kada to shvatite sa sedam ili osam godina. Roditelji ti stalno govore „kad sam bio tvojih godina“, a ti misliš, o čemu pričaju, kako su ikada mogli biti mojih godina? Ako imaš mlađeg brata ili sestru i gledaš ih kako odrastaju, shvatiš, Bože moj, moji roditelji su nekada bili promašaji kao ja!“.
Majkl Džej Foks će, inače, u oktobru izdati memoare pod nazivom „Dečak iz budućnosti“. sećanjima na snimanje.
Post Views: 40
