Uoči velikog protesta zakazanog za Vidovdan, u subotu 28. juna, podsetimo se najvažnijih događaja koji su ovaj datum zauvek učvrstili na mestu najvažnijeg u srpskoj istoriji.
Na ovaj datum su se odigravale bitke, dešavali atentati, pisali sporazumi koji su obrazovali i uticali na politiku i životne prilike u Srbiji. U nastavku ovog teksta spomenućemo neke od najvažnijih događaja koji su oblikovali srpsku istoriju.
KOSOVSKA BITKA
Svakako najvažniji među svim događajima koje ćemo spomenuti jeste upravo Kosovska bitka.
Najstariji i definitvno najznačajniji srpski Vidovdan, Kosovska bitka se odigrala, po tada u upotrebi Julijanskom kalendaru, 15. juna 1389. godine, nedaleko od Prištine između srpske vojske pod komandom kneza Lazara Hrebeljanovića i Osmanlija pod vođstvom sultana Murata I Pravednog.
Vojsku kneza Lazara činili su neki od najistaknutijih srpskih velikaša i lokalnih gospodara koji su došli na vlast za vreme previranja i haosa prouzrokovanim, prvo smrću cara Uroša Nejakog, a potom i njegovog ko-vladara, kralja Vukašina Mrnjavčevića i njegovog brata despota Uglješe u bitci na Marici. Kada je turska vojska iznenadila i do nogu potukla ulogorovanu srpsku vojsku u noćnom napadu na obalama ove reke.
Bitka na Kosovu žestoko je diskutovana, uprkos smrti obojice vladara, pobeda u ovoj bitci se u prvo vreme pripisivala Srpskoj strani, dok se tek od 15. veka pojavljuju navodi da je ipak Turska vojska odnela pobedu, najverovatnije uzimajući u obzir epilog bitke i naknadni vazalski status u koji je Srbija zapala nakon iste.
TAJNA KONVENCIJA SRBIJE I AUSTROUGARSKE
Nakon poraza Osmanskog carstva u Rusko-turskom ratu i potpisivanja San-stefanskog mira 3. marta 1878. godine, evropske sile su smatrale da je potrebno izvršiti reviziju istog, te je nemački kancelar Oto fon Bizmark sazvao sastanak u Berlinu (Berlinski kongres) u kojem su, osim Drugog Nemačkog carstva, učestvovale Rusija, Austrougarska, Francuska, Italija i Velika Britanija.
Na marginama sastanaka koji su držale velike sile, diplomatski predstavnici nacija na Balkanskom poluostrvu pokušavali su da izdejstvuju neku pogodnost za svoju stranu.
Upravo na jednom takvom sastanku, diplomatski predstavnik Srbije, Jovan Ristić, obećao je Austrougarskom predstavniku potpisivanje dva ugovora: Trgovinski ugovor; efektivno potčinjavajući srpsku privredu intersima Monarhije, i Tajnu konvenciju, sporazum kojim se Srbija odriče svojih teritorijalnih pretenzija prema Novopazarskom Sandžaku zarad podrške Austrougarske na pregovorima u Berlinu.
Tadašnji Ministar spoljnih poslova, Milutin Garašanin, i njegov kolega, Ministar finansija Čedomir Mijatović, potpisali su konvenciju upravo na Vidovdan 1881., stavivši time Srbiju u podređen položaj prema Austrougarskoj u zamenu za međunarodno priznatu nezavisnost.
SARAJEVSKI ATENTAT
Vidovdanski atentat na nadvojvodu i mogućeg prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda i njegovu ženu vojvotkinju Sofiju, zauvek će biti zapamćen kako u srpskoj, tako i evropskoj istoriji kao povod za početak Prvog svetskog rata.
Gavrilo Princip, student i pripadnik revolucionarne grupe koja će kasnije postati poznata pod imenom Mlada Bosna, usmrtio je na Vidovdan, 28. juna 1914. austrougarski plemićki par tokom njihove posete „kondominijumu“ Bosne i Hercegovine.
Osim Gavrila, u atentatu su učestvovala još petorica pripadnika studentskog revolucionarnog pokreta: Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čubrilović, Cvjetko Popović i Trifko Grabež.
Politički cilj atentata bio je oslobađanje Bosne i Hercegovine od austrougarske vlasti i uspostavljanje zajedničke južnoslovenske države.
Atentatori su u izvođenju imali podršku tajnog društva Crna Ruka, njenog vođe Dragutina Dimitrijevića Apisa, tadašnjeg načelnika vojno-obaveštajnog odseka vojske Kraljevine Srbije, obaveštajca Radeta Malobabića, kao i majora Vojislava Tankosića. Oni su šestorici atentatora organizovali oružje, bombe, pilule sa cijanidom i sigurnu rutu do Sarajeva.
U procesu koji se vodio protiv počinitelja i ključnih članova tajne mreže, optuženo je dvadeset i pet osoba. Svi optuženi za izvršenje atentata, osim Mehmedbašića, u trenutku izricanja presude imali su manje od 20 godina. Gavrilo Princip, zajedno sa još četvoricom atentatora, osuđen je na kaznu zatvora. Petorica starijih optuženika osuđeno je na smrtnu kaznu.
Sudbinski ili ne, Versajski mirovni sporazum, završetak neprijateljstava i konačno proglašenje mira u ratom razorenoj Evropi, takođe se dogodio upravo na Vidovdan, 28. juna 1919. godine.
Vidovdanski ustav
Prvi Ustav novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca donet od strane Ustavotvorne skupštine na Vidovdan 28. juna 1921. godine.
U javnosti poznatiji kao Vidovdanski ustav, ostao je na snazi do 9. januara 1929. godine kada je Kralj Aleksandar proglasio diktaturu. Ovim ustavom su u Kraljevinu uvedeni parlamentarizam i princip podele vlasti. Donet u nameri da ujedini tri naroda novonastale države Južnih Slovena, Vidovdanski ustav postao je povod za izbijanje novih tenzija.
Predlog je tesnom većinom prošao Ustavotvornu skupštinu, čak 161 od 379 poslanika odbilo je da se izjasni o njemu, a njih 35 glasalo je protiv.
Rezolucija Informbiroa
Premda ironično, Vidovdan je i u SFR Jugoslaviji imao po čemu da se pamti.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, počela su mimoilaženja u stavovima lidera Sovjetskog saveza i nove, komunističke, Jugoslavije. Osim po pitanju inostranih odnosa, postojala su različita mišljenja i po pitanju ekonomije, a najvažnija tačka sporenja sigurno je bila ideologija i dalji razvoj komunističkog društva.
Tačka bez povratka dostignuta je u avgustu 1947. godine, kada su Jugoslavija i Bugarska potpisale sporazum o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći. Sporazum koji je predviđao veću integraciju dve zemlje, dogovoren je bez konsultovanja Sovjeta, što je izazvalo burnu reakciju.
28. juna 1948 godine – Na drugom zasedanju Informbiroa u Bukureštu, doneta je rezolucija kojom se Tito i Komunistička partija Jugoslavije optužuju da su izdajnici revolucije i imperijalistički lakeji.
Ova rezolucija označava definitvni prekid odnosa između Tita i Staljina, a izazvala je i veliku podelu u političkoj javnosti tadašnje komunističke Jugoslavije, primoravši narod na odluku „kojem se carstvu privoleti“ – Sovjetskom ili Jugoslovenskom.
Oni koji su u tim turbulentnim vremenima kritikovali Tita, jako brzo su završavali u zatvorima, logorima za političke istomišljenike poput onog na Golom otoku.
Ovom rezolucijom je stavljena tačka na pripadnost Jugoslavije Istočnom bloku, a odnosi između Sovjetskog saveza i Jugoslavije ostaće zategnuti u godinama koje dolaze i neće videti normalizaciju do potpisivanja Beogradske i Moskovske deklaracije 1955. i 1956. godine.
PROSLAVA NA GAZIMESTANU
Govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu povodom obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke, predstavljao je, osim proslave bitnog jubileja, promociju nove faze u njegovoj politici. Politici koja će se osloniti na, dugo vremena potiskivana, nacionalna osećanja srpskog naroda.
Organizovana na Vidovdan, 28. juna 1989. godine, proslava jubileja je prema tadašnjim procenama okupila oko milion ljudi, premda konzervativnije procene navode broj od oko 300.000.
Osim ambasadora SAD i Turske, proslavi su prisustvovali gotovo svi ambasadori članica NATO saveza i Europske zajednice koji su imali predstavništva u Jugoslaviji.
Često kritikovan u zapadnoevropskim zemljama i SAD kao tobožnja najava budućih ratnih razaranja, Miloševićev govor na Gazimestanu predstavlja početak ciklusa koji će se završiti njegovim svrgnućem sa vlasti i ekstradicijom u Hag, gde će se zajedno sa svojim političkim saveznikom Vojislavom Šešeljem suočiti sa optužbama za ratne zločine.
IZRUČENJE MILOŠEVIĆA
Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević izručen je Haškom tribunalu. Iako je bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije u tom trenutku bio u pritvoru zbog optužbi za korupciju i zloupotrebu službenog položaja, njegovo izručenje Haškom tribunalu desilo se pod snažnim međunarodnim pritiskom i izazvalo burne političke, pravne i društvene reakcije u zemlji.
Milošević je uhapšen 1. aprila 2001. godine, svega nekoliko meseci nakon što je izgubio vlast posle Petooktobarskih promena 2000. godine. Njegovo hapšenje predstavljalo je prvi korak nove vlasti u pokušaju da Srbija krene putem demokratizacije i raskida sa teškom prošlošću devedesetih godina. Međutim, pitanje njegovog izručenja Haškom tribunalu izazvalo je duboku krizu unutar tadašnje vlasti.
Savezna vlada SRJ, sa premijerom Zoranom Žižićem i predsednikom Vojislavom Koštunicom, protivila se izručenju bez odluke Saveznog ustavnog suda. Uprkos tome, Vlada Srbije, na čelu sa Zoranom Đinđićem, donela je odluku da Milošević bude prebačen u Hag, pravdajući to višim državnim interesom.
Ipak, reakcije u zemlji bile su podeljene. Jedan deo javnosti video je ovaj čin kao nužan korak ka suočavanju sa prošlošću i normalizaciji odnosa sa svetom. Drugi deo, naročito među pristalicama Miloševićeve politike, doživeo je izručenje kao čin izdaje, poniženja i napada na državni suverenitet. Dodatnu simboliku davao je i sam datum – Vidovdan.
Za mnoge, upravo je Milošević bio taj koji je 600 godina ranije, 1989. godine, na Gazimestanu pokušao da sebe upiše u kontinuitet tog nacionalnog mita.
Post Views: 31
